HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Anthony Scott Burns

Uloge: John Ralston, Thomas Mann, Percy Hynes White

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt2018069/

Trailer: https://youtu.be/9rRRW1DanDU

Pogledajte još: Witchboard (1986)

Our House je još jedan film novijeg datuma koji potvrđuje jednu od teorija kako je možda najpogubnija stvar vezana za horor žanr udruživanje strave & užasa sa (indie) dramom. Time su horor filmovi postali sporiji, jeftiniji, depresivniji, navodno pametniji, konstantno pokušavaju da nam ispričaju nekakve teške priče, da se dotaknu mučnih tema i poruče nam svakojake korisne stvari koje se uglavnom tiču naše psihe ali su uglavnom veoma razvučeni, mahom nezanimljivi i pretežno smaraju gledaoca naviknutog na nekadašnje horor standarde.

Ovi filmovi su možda na papiru vredniji ali u praksi uglavnom nezabavni pa se čak i onim malobrojnim koji zavređuju pažnju publika retko vraća, za razliku od nekih starih, dobrih, proverenih, šarenih, dinamičnih, „nepametnih” i naivnih horor hitova. Upravo jedan od takvih filmova je i Our House, ostvarenje koje je nastalo na osnovama (ili je u pitanju remake) filma Phasma Ex Machina (Ghost from the Machine). Dotični film nisam gledao pa ću u ovom opisu preskočiti bilo kakva poređenja ili informacije u kolikoj meri se radnja dva filma podudara. Uglavnom, Our House je Američko-kanadsko-nemačka koprodukcija, što je potpuno nebitan podatak, a zvanično je etiketiran kao triler horor drama. U fokusu naše pozornosti je mlađani Ethan, student koji sa svojim frendovima radi na izvesnoj mašini koja bi uz malo dorade trebala omogućiti bežični prenos električne energije. Obzirom na to da Ethan nije Tesla ni njemu neće poći za rukom da ostvari davni san čovečanstva ali će uspeti nešto mnogo gore, kako to već obično biva...

Prilikom prvog pokretanja mašine, koje je obavljeno u strogoj tajnosti, stvari nisu išle planiranim tokom. Otkriveno je da se na uređaju mora dodatno poraditi, da postoji problem sa napajanjem, da se nacrti moraju doraditi i da je optimizam ekipe i dalje prisutan. Nažalost, iste večeri Ethan saznaje tužnu vest, da su mu roditelji nastradali u saobraćajnoj nesreći baš u trenucima dok je on sa društvom isprobavao svoj izum. Ethan biva primoran da napusti koledž i da se zaposli, da raskine sa devojkom (iz nepoznatih razloga), da se brine o svojem mlađem bratu i sestrici i da batali rad na famoznoj mašini za vazdušnu elektriku. Makar na kratko. Nakon nekoliko meseci Ethan upada u kolotečinu teške svakodnevnice a odušak pronalazi upravo u - ponovnom stavljanju u pogon električnog uređaja. Radeći svake večeri u svojoj garaži Ethan ni ne pomišlja da od struje u vazduhu nema ništa a da mašina zapravo otvara prolaz u neku drugu dimenziju, puštajući duhove da prođu u naš svet, tj. direktno u Ethanov dom...

Ovako prepričan uvod daje lažan dojam kako je film zanimljiviji i dinamičniji nego što jeste. Akcenat prve dve trećine filma nije ni na drugoj dimenziji, ni na paranormalnom koje se u njoj pojavljuje već na suočavanju sa ličnim gubitkom, ostavljanju uspomena i jednog dela života iza sebe te neminovnom kretanju napred. Baš poput neke punokrvne drame gledaoci posmatraju predugačke i prespore kadrove smorenog mladića kako se na jedvite jade bori sa svojim svakodnevnim obavezama, sa poslom za koji nije ni spreman ni koncentrisan, sa domom koji ne uspeva da održava, sa klincima kojima bezuspešno pokušava da zameni majku i oca a onda i sa nekadašnjim prijateljima sa kojima je prekinuo gotovo svaki kontakt. Između svih tih sporih dešavanja provejava neka zloslutna atmosfera ali je to maksimum koji ćete dobiti tokom prvog časa trajanja ovog filma. Mnogo jače od te atmosfere je verno dočaran utisak gubitka najmilijih, pogotovo kod klinke kojoj majka izuzetno nedostaje.

Poslednja trećina filma je mnogo dinamičnija ali i veoma generička pa se u tim trenucima Our House gotovo ne razlikuje od prosečnog generičkog haunted house ostvarenja novijeg datuma. Film i do tog trenutka karakterišu brojni klišei (klinka vidi imaginarnog prijatelja), nejasnoće (šta se to uopšte desilo sa nekadašnjim stanarom kuće), minimalistička rešenja (očigledno je da će se jedini sporedni lik iz komšiluka pre ili kasnije umešati) i sasvim očigledni preokreti (duhovi roditelja) a u finalu i vizuelni klišei jer stvorenja koja prolaze kroz portal deluju izuzetno generički i ojeftino, poput hiljadu puta viđene tamno animirane amorfne mase. Ne kažem da stvorenja iz druge dimenzije zaista ne izgledaju tako samo kažem da film izgleda monotono i nestrašno čak i u onim trenucima kada se stvorenja pojavljuju na ekranu. Završetak filma pruža gledaocima sasvim jasne i nedvosmislene poruke (moving on) dok otvoreno finale ipak upozorava da od nekih uspomena bežanja nema. Kao i sve u ovom filmu ni finale ne izaziva nikakvu napetost, oduševljenje ili bilo koju drugu emociju ili jači utisak.

Film je odglumljen više nego korektno a misterija je pojavljivanje jedne relativno poznate glumice (Allison Hossack) u ulozi koja traje samo nekoliko minuta. No, najveća misterija je ipak - kome je ovaj film namenjen? Gledaci horora će tokom Our House biti uspavani sporim odvijanjem priče i temom koja ih u principu ne zanima dok će oni koji vole drame biti šokirani horor završnicom...