Sunday, September 23, 2018

Hereditary (2018)


Režija: Ari Aster
Uloge: Toni Collette, Milly Shapiro, Gabriel Byrne
Pogledajte još: Get Out (2017)

Čak i onaj gledalac koji se trudi da ne podlegne hypeu, ne čita bombastične najave i ne gleda trailere nadolazećih hit filmova nije mogao a da ne vidi hrpu najava u domaćim medijima koji su se naprosto utrkivali u pojašnjavanju kako je Hereditary nešto što do sada nismo videli, ako ne nikada u horor istoriji onda definitivno tokom ove sezone. Novinari upitnog talenta, a zapravo isključivo plaćeni prenosioci PR pamfleta filmskih kuća naprosto su se utrkivali u epitetima, hvalospevima, izjavama i dočaravanju navodno autentičnog gledalačkog iskustva...


U tekstovima prepunim štamparskih i gramatičkih grešaka, jer je najposećenijim domaćim portalima preskupo držati lektora za 500 evra, redovno se naglašava kako je Hereditary „najjeziviji film ikada” (oni skromniji navode da je u pitanju najjeziviji film ove sezone), kako se „smatra jednim od najstrašnijih horora” (naravno, ne kaže se ko to smatra) i kako je „prestravio ali i oduševio filmske kritičare”. Postoje navodi izvesnih kritičara kako je u pitanju „čist emocionalni terorizam”, kako je jednom kritičaru „trostruko povećao krvni pritisak, izlečio štucavicu, naježio ga i prilično užasnuo” dok treći kažu da ih je jeza nakon gledanja filma pratila „nedeljama kasnije”. Kao i obično - iza velikih reči krila se obična navlakuša a sve sa ciljem da se jednom u principu prosečnom filmu obezbedi poveća gledanost i etiketa „kultnosti”, makar za tekuću bioskopsku sezonu. Tresla se horor gora a rodio se ne baš toliko jeziv, strašan, epohalan ili neviđen horor miš. Hereditary, ruku na srce, nikako nije film za preskok, čak verovatno postoje i gledaoci kojima će on biti izuzetan, ali cenim da će većina gledalaca biti (delimično) razočarana nakon odjavne špice i da se filmu više nikada neće vratiti, što ga jasno distancira od bilo kakve horor legende i kultnosti.


Evo o čemu se radi: u fokusu ove mračne priče (mračne i po tematici i po koloritima) imamo jednu porodicu za koji se ne može reći da je prosečna. Za razliku od prosečne porodice iz prosečnog horor filma ovde je od samog početka savršeno jasno da njihovom udaljenom domu osim majke po imenu Annie, oca imena Steve, i dvoje dece (stariji dečak Peter i mlađa devojčica Charlie) fali barem nekoliko psihijatara, mada bi se i oni dobrano namučili radeći u dve smene.  Činjenice nisu odmah jasne ali kasnije saznajemo da su stvari krenule nizbrdo onog trenutka kada je preminula Anniena majka, dominantna, potencijalno luda, zla i ko-zna-šta-još baka (ostatak osobina otkriva se u završnici) ali koja je definitivno imala velikog uticaja na 3/4 ove porodice (na sve osim oca) i na vaspitavanje dece. Čudan način pripovedanja koji ne donosi nikakve vizuelne detalje prethodnog perioda, čak ni u vidu flashbackova, nam ne omogućuje da zaključimo ko je tu od kada lud, ko pati od kojih fobija i zašto su likovi pod uticajem te sada pokojne žene pa stvari moramo sami da hvatamo u daljem toku filma, najčešće iz ispovesti glavnog lika ili akcidentnih situacija i svađa.


Naredna akcidentna situacija tj. još jedna porodična tragedija dodatno urušava međusobne odnose, produbljuje jazbine među najbližima, unosi nove traume u ionako traumatizovane likove a Annie koja je do tada hodala po ivici gura nepovratno u bezdan ludosti. Film pokušava da se igra gledaocem neprestano mu sugerišući da članovi porodice pate od nekakve mentalne bolesti (podugačak istorijat koji čujemo na seansi), samo da bi već u narednom trenutku pokušao da sugeriše kako to možda i nije tako već je kompletan objekat pa tako i njegovi ukućani pod uticajem nečastivih onozemaljskih sila. Ovakav način odvijanja priče definitivno nije nov ali u Hereditary nije izveden na najsrećniji način, baš kao što i završetak filma nije najsrećniji (da ne upotrebim neku težu reč). Već sam tok odvijanja i konstantni pokušaji da se gledalac odluči za dva smisla iste priče navode na jasan zaključak da će se autor odlučiti za treći put ali je taj i takav kraj u želji da bude pametan, originalan i šokantan ispao neubedljiv, glup i budalast.


Posmatrajući atmosferu, priču i sadržinu radnje film ima konstantno opadajuću krivulju kako minuti budu odmicali. Sve počinje sahranom bake i prikazom uvrnute porodice, gde majka vreme provodi u celodnevnom radu na izradi minijatura, ćerkica u sečenju glava mrtvim pticama a brat u konzumiranju narkotika. Jedini koji se trudi da drži porodicu na okupu je potencijalno normalni otac ali je njegov lik dosta skrajnut i nebitan, taman toliko koliko je u ovoj porodici skrajnuta bilo koja normalnost. Već od samog početka film karakteriše odlična atmosfera i stalni predosećaj kako nešto užasno treba da se desi. Sama atmosfera izaziva nelagodu, pogotovo u noćnim kadrovima, a ono što je pojačava je odlično kretanje kamere (à la Kubrick) te zaglušujuća muzika koja stvara nelagodnost ufektnije od kuće na obroncima šume, pomahnitale majke sa kantom benzina i šibicom, duhova u dnevnoj sobi, leševa na tavanu i kulta koji sprovodi svoje redovne noćne šumske aktivnosti. Atmosfera, dakle odlična kamera, fotografija i muzika, su na zavidnom nivou do pred sam kraj filma, do nonsens finala, i to je verovatno glavna odlika i najpozitivna strana ovog filma.


U pogledu priče film nije previše dobro izbalansiran: prvu trećinu filma se malo šta događa, drame ima više nego horora, neki kadrovi su predugački a gledaoci se pitaju da li je devojčica morala biti očigledno retardirana. Kada se desi bizarni akcident film postaje nešto snažniji na horor planu dok počinje da trokira na polju originalnosti. U celu priču se ubacuju standardni elementi horor filmova ovog milenijuma kao što su prizivanje duhova, sumnjivi slučajni likovi, neobjašnjivi i nejasni momenti i ne previše kvalitetne animacije (makar za standarde kultnog i do sada neviđenog filma, jel'). Gledljivost naizmenično serviranih bizarnih situacija, dosadnjikavih momenata, gomile nejasnih detalja i drugih problematičnih sitnica osim gore pomenute kamere i atmosfere uspeva da održi jedino odlična gluma Toni Collette (Fright Night, Krampus) u ulozi Annie iako ni ostali glumci nisu mnogo lošiji. Uglavnom, kako vreme protiče film postaje manje strašan, pokušava se nešto sa izvikanim tzv. „kliktanjem jezikom” dok sve ne kulminira WTF finalom tokom kojeg će se, verujem, mnogi smejati umesto da se plaše izaći iz bioskopa.


Zaključak: Hereditary nije loš film ali mu breme hypea više šteti nego koristi jer su očekivanja gledatelja prevelika a film nema mnogo toga za ponuditi, prvenstveno na polju priče i završetka započetog. Njegovo gledanje nije (potpuno) gubljenje vremena ali se od toliko izvikanog filma očekivalo nešto više od jednog gledanja i zaborava, uz ne više od dva-tri momenta za pamćenje.

+ odlična kamera i režija à la Kubrick
+ odlična gluma Toni Collette; muzika
— prilično tanko ostvarenje na polju priče
— mnogo klišea; brojna pitanja; suviše spor
— katastrofalni nonsens završetak filma


 Ocena: 6/10

Ukoliko želite da i vaši prijatelji posete naš sajt podelite ga na društvenim mrežama putem sharing dugmića. To vam neće oduzeti previše vremena a doprineće popularnosti sajta.

3 comments:

  1. Ovo su okarakterisali kao novi The exorcist, inace...

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nikakvo iznenađenje :) Ne zato što Hereditary liči na The Exorcist već zato što svaki novi hypovani horor kao liči na neki legendarni horor film...

      Delete
  2. Ma The Exorcist je jedan.Posle 90-ih nema vise filmova za koje mozes da kazes bas sve najbolje, bez jedne zamerke.Cast Gospodaru prstenova.Ovi rimejkovi su go ku*ac.

    ReplyDelete