HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Aislinn Clarke

Uloge: Lalor Roddy, Ciaran Flynn, Helena Bereen

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt6793280/

Trailer: https://youtu.be/AF6wtgdJ8B4

Pogledajte još: The Skeptic (2009)

Dosta je bilo opisa kvalitetnih i zanimljivih novijih horora pa se nakon „čak” jednog (pogledajte prethodnu recenziju) vraćamo ostvarenjima koja sam ja pogledao da ih vi ne biste morali, iliti ostvarenjima koja spadaju u najbrojniji ovovekovni horor podžanr - žali Bože utrošene filmske trake. Za one gledaoce koji se još nisu umorili od found footagea tu je The Devil's Doorway, religiozni FF horor film koji svoje adute crpi iz najpoznatijih horor predstavnika, ne donoseći ništa originalno, ni u svoju tematiku ni u izvedbu.

Verovatno najoriginalnija stvar u vezi ovog filma je što se njegova radnja dešava početkom 60-ih godina prošlog veka i to u jednom katoličkom manastiru koji nastanjuju isključivo žene. Ništa manje originalno a veoma pogodno za jedno horor ostvarenje je i ovo: ovaj irski manastir nastanjuju isključivo trudnice i to one koje su odbačene, prostituisane, maltretirane i mentalno hendikepirane a film počinje onog trenutka kada jedna od njih šalje anonimno pismo jer se u manastiru počinju dešavati neobjašnjivi događaji koji unose nelagodu i paniku među njegove žiteljke. Naime, statua Device Marije je proplakala krv, i to ne jednom, a oni koji su poslati da izvrše istragu su iskusni otac Thomas i njegov mlađi kolega otac John. Ipak, ono što nadalje sledi je prilično mlako, neoriginalno i jalovo, a The Devil's Doorway uspeva da tek na trenutke postane nešto donekle zanimljiviji i iole vredan utrošenog vremena. Ako ništa drugo film nije predugačak pa će čak i oni koji ne budu zadovoljni viđenim veoma brzo biti u prilici da pređu na neki drugi horor film.

Glavni problem sa ovim filmom je što se on sastoji od gomile klišea i elemenata koje smo još pre nekoliko decenija videli u nekim mnogo boljim hororima na istu ili sličnu temu, od tematski sličnog The Exorcist pa nadalje. Manastir u kojem se nešto čudno dešava smo zaista videli bezbroj puta, statuu koja neobjašnjivo krvari takođe, nije neko iznenađenje da je jedan iskusni sveštenik nesiguran i neiskren u svojoj veri dok je drugi izistinski u njoj, potpuno je očekivano da će dvojica istražitelja u verskom objektu pronaći nešto što nikako nisu očekivali, nešto što će doprineti da preispitaju svoju veru, savršeno dobro znamo da u manastiru postoje osobe koje nešto skrivaju, da tu ima zaposednutih devojaka, da će neka od njih vrištati i levitirati iznad kreveta, da će se krstovi na zidu okretati naopako a da je svuda prisutno Zlo sa kojim se sveštenici istražitelji moraju obračunati. Zaista, ni jedan detalj u ovom filmu, ni jedna scena, ni jedan setup ili replika ne mogu se okarakterisati kao novi na datu temu. Konstantno ćete imati utisak da ste nešto isto ili slično već gledali i - zaista jeste.

Naravno, neoriginalnost nikada ne kritikujem ako je film dobro skockan ali The Devil's Doorway je tako generički skrojen i loše povezan neracionalnim i nerezonskim odlukama (kako je otac Thomas povezao krvave suze i famoznu trudnoću nikada mi neće biti jasno) da ni za jedan trenutak ne deluje kao dokumentarni horor i ne uspeva zainteresovati gledaoca, dublje ga uvući u priču ili vezati ga makar za svoje glavne likove. O sporednim likovima ovde nema ni govora a dotični se na ekraju pojavljuju samo da popune brojno stanje. Zapravo, film je toliko nejasan, zbrzan, neubedljiv i dosadan kao da je zaista sklopljen od brojnih isečaka, deluje kao da zaista gledamo smontirane delove nekog footagea gde se nije pazilo na kontinuitet, dramaturgiju ili vremenske filmske zakone pa tako neki događaji slede prebzo, neke ni ne vidimo dok se neki dijalozi ili još češće monolozi odvijaju u nedogled. Ovi monolozi/dijalozi su svi odreda na versku temu što može da zainteresuje samo određeni broj gledalaca dok ostali neće uspeti da odgonetnu pravi smisao izrečenog kao ni samog filma.

Zanatski film ne stoji najbolje jer suviše liči na standardne found footage filmove, dakle, gledalac nema utisak da gleda nešto što se dešava 1960. godine. Ocim kockaste fotografije i zaobljenih ivica ekrana, koje valjda simuliraju stare CRT televizore, nema detalja koji bi nas ubedili da gledamo materijal star preko pola veka. Ton je izuzetno dobar za to vreme, kvalitet fotografije definitivno ne odgovara kameri tog perioda, film u drugoj polovini pati od standardnog FF digitalnog smaranja u vidu treperenja svetla jer na kameri valjda crkava nekakva lampa ili baterija a ja sam se celo vreme pitao kako otac John uspeva da non-stop nosi tešku kameru i nikada je ne ispušta iz ruku, ma koliko da je situacija šokantna, opasna, zastrašujuća ili bezizlazna. Problemima tu nije kraj: zvučni efekti tokom jezivih scena u središnjici filma su upadljivo nasnimljeni i ne deluju nimalo autentično, film je toliko neobjašnjen i nelogičan da povremeno postaje nonsense a završetak je standardno FF nejasan ali ne uspeva da bude ni napet ni jeziv. Atmosfera u filmu nije jeziva ni za trenutak bez obzira koliko se autori očajnički trudili da preplaše gledaoca.

Meni je potpuno neverovatno da većina stranih recezenata ovaj film obasipa hvalospevima često ga nagrađujući najvišim ocenama. Osim ambijenta i veoma dobre glume većine likova na ekranu (posebno se ističe Lalor Roddy u ulozi oca Thomasa) ja zaista nisam video ništa drugo što je vredno vaše pažnje. Čak i u tako slabom podžanru kakav je found footage postoje kudikamo zanimljiviji filmovi, ako ne i strašniji, a ukoliko ste željni nekog tematski sličnog filma čak i najslabiji The Exorcist nastavci (famozni četvrti i peti) su bolji od The Devil's Doorway.