HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Dejan Zečević

Uloge: Katarina Čas, Ken Foree, Monte Markham

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt4509840/

Trailer: https://youtu.be/mHeRUF0E9O4

Pogledajte još: The Rift (1990)

Domaći horor filmovi su odvajkada bili deficitarni, malobrojni, rađeni isključivo kao proizvod entuzijasta, u mnogome problematični i manjkavi, inferiorni na mnogim poljima u odnosu na prekookeansku produkciju ali i pored svega toga uvek zanimljivi ovdašnjoj publici. Upravo takav je i The Rift (produženog naziva The Rift: Dark Side of the Moon iliti domaćeg Procep), srpski SF/horor film (zvanično rađen kao srpsko-južnokorejsko-slovenačka koprodukcija), režiran od strane Dejana Zečevića (Neprijatelj, T.T. Sindrom) a napisan od strane Milana Konjevića (Mamula, Zone of the Dead) i Barryja Keatinga.

Zapravo, na prvobitnoj verziji scenarija radio je i Dimitrije Vojnov koji je napisao čak dve verzije slične priče, jednu čija je radnja bila smeštena u Srbiju i drugu koja se dešavala u Meksiku. Od tih verzija (koje su nosile radni naziv Fallen Angel) se u nekom trenutku i iz nekih razloga odustalo a verovatno nikada nećemo saznati kako bi dotični filmovi izgledali, osim ako se ne desi neki Exorcist 4/5 filmski „akcident”. Uglavnom, premisa filma The Rift je odlična i zanimljiva, pogotovo za domaće prilike: jedan američki vojni satelit se srušio negde u istočnoj Srbiji a mala ali odabrana grupa dobro obučenih specijalaca i proverenih stručnjaka odlazi na mesto pada kako bi obezbedila teritoriju i osigurala da ceo incident ostane što dalje od radoznalih očiju. Tim je sastavljen od jednog ženskog agenta CIA, jednog tamnoputog, iskusnog i sposobnog specijalca pred penzijom, jednog domaćeg agenta VBA i jednog vremešnog i bolesnog profesora. Ova četvorka se upućuje severno od Beograda a zatim u strogoj tajnovitosti traga za ostacima svemirske vojne skalamerije... Naravno, vojska ne bi bila vojska (a pogotovo ne američka) kada ne bi nešto krila pa tako i naši junaci umesto krhotina havarisanog satelita pronalaze nešto neočekivano, nešto mnogo opasnije i neverovatnije, nešto što će im svima promeniti život, a možda i smrt...

Film je od samog početka vizuelno zanimljiv i atraktivan jer pruža prelepe dronom snimane kadrove Beograda a zatim i okoline, u pravcu kojim se kreće „naša” mala ali odabrana elitna jedinica. Fotografija je precizna i čista, pogotovo kada se radnja odvija danju, međutim, kako naši junaci dođu na svoju destinaciju pada mrkla noć a noću horor filmovi nikada nisu previše atraktivni, bez obzira da li su srpski ili američki. Ipak, treba reći da je svaki kadar dovoljno vidljiv, da svetlosti ima taman toliko da sve bude osvetljeno (iako nije uvek jasno odakle ta svetlost uopšte potiče) a da gledaoci neće imati utisak kako gledaju crnca u tunelu (zapravo Kena Foreeja u mračnim pančevačkim šumarcima). Tokom docnijeg dela dešavanja film tek povremeno zna da vizuelno zablista pojedinim eye candy kadrovim: umesto brutalnih specijalnih efekata (koje vidimo samo u nekoliko i to relativno sekundarnih kadrova dok se ostatak brutalnosti dešava van našeg vidokruga) vidimo kompjuterske CGI animacije koje, iskreno, i nisu toliko loše kako bi se to od jednog prilično jeftinog (i domaćeg) horor/SF filma očekivalo. Procep je animiran neprirodnom ali atraktivnom ljubičastom bojom (otkud znam, možda procepi i jesu takvi) dok su snimci sa Meseca zaista izuzetni, čak i za standarde mnogo bolje i kvalitetnije produkcije.

Međutim, umesto vizuelne zanimljivosti u nastavku sledi ona na nivou priče jer The Rift obrađuje jednu vrlo zanimljivu fikciju koja ide dalje čak i od jedne američke koju smo gledali 2011. godine: za razliku od filma Apollo 18 The Rift se bavi famoznim svemirskim programom Apollo 19, programom koji kao i njegov prethodnik zvanično nikada nije ni postojao ali se njegove posledice itekako vide, pogotovo u jednom zabačenom mestašcetu na periferiji istočne Srbije. Autori filma ne daju odgovor na pitanje zašto bi se taj i takav Procep pojavio baš na tom mestu, ali zašto da ne; kada se svakojake stvari mogu dešavati u pustinjama Novog Meksika, zavejanim planinama istoka ili jezerima Škotske zašto ne bi i nadomak Pančeva, tik pored jedne jezive stare kućerine, rečice i starog napuštenog postrojenja. Lokacija koja je pronađena za potrebe ovog filma je zaista odlična čime se samo potvrđuje teza da materijala za snimanje horor filmova u našoj zemlji i čitavom Balkanu itekako ima. Lokacija po svojoj jezivosti (kako spoljašnjoj tako i unutrašnjoj) nimalo ne zaostaje za horor standardnima iako ta i takva lokacija nije sasvim iskorištena, možda i zbog toga što The Rift i nije čistokrvni horor film.

The Rift zapravo predstavlja kombinaciju žanrova, možda i ne toliko potrebnu, jer vidimo delove filma koji su prilično suvišni. Naučna fantastika i horor su u redu (mada i kasniji slasher delovi izgledaju pomalo nakalemljeni) ali akcione scene puškaranja jednostavno predstavljaju čist višak, ne samo zato što su predugačke već i zato što su pomalo glupe (da ne otkrivam sada s kim se to specijalci nadugo i naširoko puškaraju i trpe ozbiljne gubitke). Uz sve to, u akcionim scenama (u scenama puškaranja i bilo kojim dinamičnijim scenama klanja i drugih napada) kamera se ubrzava skoro na nivo Zone of the Dead, kada je radnju zaista teško pratiti a kretnje kamerom uopšte ne deluju prirodno. Dodatni problem (ili je to samo moj subjektivni utisak) je da kvalitet fotografije u brzim scenama dodatno opada, slika iz nekog razloga postaje čistija i nefilmska, tj. skoro amaterska, kao da je za akcione scene korištena neka druga filmska oprema koja stvara neki potpuno drugačiji vizuelni ugođaj. Na polju priče vidimo nekoliko gluposti koje bi se mogle kritikovati i nekoliko (zapravo malo više) stvari koje ostaju nejasne ali mi se film prilično svideo i ne mislim da je sadržajno slabiji ili tanji od prosečnog drugorazrednog američkog SF/horor filma. I pored brojnih kritika dopala mi se i pozadina ove priče, završna scena kao i mnogo sitnica koje su pozajmljene iz Zečevićevog Neprijatelja.

Za jedan domaći film gluma je uvek veoma bitna stvar a upravo ona je najčešće (da ne kažem uvek) kamen spoticanja i najveća prepreka da film posmatramo ozbiljno, onako kako bismo posmatrali neko prekookeansko ostvarenje. The Rift ni tu nije drugačiji, mada je pomak u odnosu na prethodnika (Mamula) izuzetno vidljiv, verovatno i zato što film ne uključuje mnogo domaćih glumaca. Tu je verovatno najiskusniji domaći horor glumac Dragan Mićanović (Magi, Mamula, Night Line) u ulozi VBA operativca koji mimo očekivanja ima nešto manju minutažu od potrebne, slovenačka glumica Katarina Čas koja je vrlo dobro odigrala inače dosta stereotipnu ulogu majke i agentice CIA, već iskusan u domaćim filmovima Ken Foree (koji je uvek odličan i harizmatičan), te Monte Markham (We Are Still Here) koji je u The Rift definitivno pružio najbolju glumu. Vidimo još nekoliko manje ili više poznatih imena, te poznatih njuški u cameo pojavljivanjima a sigurno najveće razočarenje je pojavljivanje dečaka Denisa Murića koji umesto da izgleda zagonetno, šokantno ili jezivo u svojoj nejasnoj ulozi najviše izgleda - retardirano.

Scenario deluje korektno (čitaj: podnošljivo) za ovu klasu filma i mahom ne deluje neubedljivo, što se ne bi moglo reći za neka close-up kadriranja tokom monologa. Sve to, plus oni gore pomenuti propusti koji se tiču akcionih scena i kvaliteta kamere tokom njih, jasno govore da je ovom filmu bilo potrebno još malo peglanja i/ili ulaganja u dodatno poliranje. Naravno, treba imati u vidu da je ovo ipak proizvod male ali odabrane grupe pre svega entuzijasta koji su uradili jedan naučnofantastični-horo film koji nije baš svojstven ovim prostorima i može se posmatrati kao prvenac. Verujem da je sama ekipa svesna svojih propusta i slabosti snimljenog materijala kao što verujem da bi uz raskošniji budžet neke od tih mana bile uspešno savladane. Svakako dobra stvar je što svaki naredni proizvod ove grupe horor zaljubljenika (producent filma je Milan Todorović) biva sve kvalitetniji i što se u prethodniku viđene slabosti u narednom filmu uspešno otklanjaju. Našim horor gledaocima svakako preporučujem da pogledaju The Rift, ne zato što je u pitanju originalno ili kvalitetno ostvarenje, već zato što treba podržati domaće autore kako bi se i naša zemlja (tj. ex-SFRJ zemlje) koliko-toliko približile svetskim horor produkcijama.