Tuesday, December 5, 2017

Snowpiercer (2013)


Režija: Joon-ho Bong
Uloge: Chris Evans, Jamie Bell, Tilda Swinton
Pogledajte još: Train to Busan (2016)

Evo jednog filma kojeg sam povremeno planirao pogledati ali sam ga mnogo češće zaobilazio, ubeđen kako je u pitanju film koji svojim žanrom ne pripada ovoj stranici. To možda i jeste tako ali sam ga ovih dana ipak pogledao, na predlog čitaoca Džona Lenona, i to baš kada mu vreme nije, u sred zime i snežnog ambijenta. Jer, kao što svi mi filmofili to vrlo dobro znamo, pravo vreme za gledanje snežnih filmova, a Snowpiercer je par ekselans snežno-ledeni film, je vrelo leto, dok zimi (ima li iko da voli zimu i sneg van TV ekrana?) ipak više prijaju neki slasheri koji se dešavaju na tropskim ostrvima ili nehladnim kolibama po šumama & gorama.


No, da se vratimo na Snowpiercer. U pitanju je južnokorejsko-češka koprodukcija snimljena na čistom engleskom jeziku kako se nijednom gledaocu ne bi učinilo da materijal dolazi van, recimo, Sjedinjenih Država a jedino što otkriva da je u pitanju internacionalni projekat je nacionalno šarenolika glumačka postava. Režiju filma je odradio Joon-ho Bong, scenario je potpisalo nekoliko persona a ceo film je nastao na osnovama nekakvog francuskog stripa od nekog tamo pisca/crtača. Radnja filma započinje zvučno-pisanim prologom koji nam pojašnjava kako se 2014. godine započelo sa nekakvom akcijom protiv klimatskih promena tj. protiv globalnog zagrevanja. Inicijalna ideja koja je trebala olakšati život na Zemlji je bila da se u gornje slojeve atmosfere ispusti neki famozni gas koji bi visoku globalnu temperaturu snizio za nekoliko stepeni, naravno, sve je pošlo po zlu, temperatura je globalno pala daleko ispod nule a čovečanstvo je bukvalno desetkovano usled ekstremne hladnoće. Pa i gore od toga: jedini preostali deo čovečanstva je onaj koji se nalazi na jednom super-modernom vozu koji neprestano kruži po zaleđenoj planeti, prelazeći sa kontinenta na kontinent, i na taj način održavajući u kakvom-takvom životu svoje mnogobrojne putnike.


Film na samom startu ne donosi mnogo odgovora na brojna pitanja koja nam se vrzmaju po glavi ali mu to  zapravo i nije namera, tačnije - i vi se trudite da ih što manje postavljate kako bi film ostavio što bolji utisak. Snowpiercer prikazuje jedan poduži voz koji nezaustavljivo ide ka nekom svom imaginarnom cilju (mada pre ka svom neminovnom uništenju), voz koji je zapravo svojevrsni prikaz sveta u malom, sveta kakvog danas znamo, sa svim nama poznatim nacijama, društvenim slojevima, klasnim i drugim problemima i sa nama jako poznatim ljudskim osobinama. Na dnu voza je onaj najmnogoljudniji ali najniži sloj koji ima jedan jedini sveti cilj a to je da gladuje i služi za pokretanje Svete Mašine (tj. voza), bilo radom, „donacijama” (u krvi, naravno) i slično. Da bi to bilo moguće naredne vagone naseljavaju oružane snage koje nenaoružane, izgladnele, prljave i na svaki drugi način unižavane ljude uspešno drže pod kontrolom svih tih 17 godina koliko voz bez prestanka putuje (radnja filma se dešava 2031. godine). Kako se vagoni dalje nižu uočavaju se mnoge druge zanimljive i isuviše realne grupe stanovnika, sve elitnije, obesnije, poročnije i bahatije, sve dok se ne stigne do same lokomotive u kojoj sedi glavom i bradom Sveti Mašinovođa - Wilfred.


Ovako prikazan i posložen svet, sa svim nama poznatim mehanizmima borbe, zarade, iskorišćavanja, kontrole i manipulacija masama deluje bolno realno, toliko realno da ćete u bukvalno svakom kadru filma prepoznavati direktne metafore i veoma jasne paralele sa našim modernim dobom. Autori filma su se držali teze da svetom tj. vozom upravlja neko iz senke, dakle Wilfred, neko mnogo moćan i veliki, neko o kome su svi mnogo čuli ali ga je malo ko zaista video... On je vlasnik celokupnog krupnog kapitala (voza i onoga što se u njemu nalazi, uključujući i izvore hrane i vode), inovator je društvenog i ekonomskog sistema (on je onaj koji diktira i nameće sva pravila), on je pisac njemu bogougodne istorije koja počinje upravo od njega, on je onaj koji drži preko potreban balans gustoće naseljenosti izazivajući pobune, ratove i istrebljenja nepotrebnih ali i onaj u koga se bespogovorno veruje (dakle duhovni vođa), onaj kome se sa oduševljenjem pevaju ode, kome se kliče do iznemoglosti i divi do imbecilnosti. U ovim kadrovima možete prepoznati i jednu duhovno-religioznu crtu filma ali pre svega možete videti prikaz jednog diktatorskog režima koji je sasvim očigledno (pogotovo imajući u vidu poreklo autora ovog filma) - severnokorejski.


Film obrađuje sve ove pa i mnogo drugih tema a u glavnom fokusu je pobuna onih najsiromašnijih koji nikada ne otkrivaju da su nahuškani, naoružani a onda i nasamareni baš od onih protiv kojih su se celo vreme borili a da su izdani od onih za koje su mislili da su im najodaniji. Sa ovim poslednjim se mogu poistovetiti svi balkanski narodi (pa i šire) bez obzira na kojem delu bivše nam države danas živeli a u bezočnom i beskrupuloznom Wilfredu mogu prepoznati ne samo svoje bivše već i sadašnje političare i vođe. Ovako opširno prikazan voz ima svoje mane, naravno, pre svega zbog toga što su se neki delovi kompozicije samo ovlaš prikazali; verujem da bi detaljno zadržavanje u nekim delovima voza donelo još zanimljivih kadrova ali Snowpiercer je ionako dovoljno dugačak (gotovo poput samog voza, tačnije - traje preko dva časa) tako da bi to još dodatno produžilo radnju. Takođe, primetni su neki propusti koji su možda slučajni a možda i namerni, poput toga da u nižim vagonima postoji upadljiv deficit mladih žena i devojaka. No, s obzirom kako završavaju deca možemo samo zamisliti šta se dešava sa devojkama a za prikaz toga ipak nije bilo mesta jer Snowpiercer nije eksplicitan film.


Unutrašnjost voza, a u kojoj se dešava 90% svih dešavanja, je prikazana izuzetno uverljivo i detaljno, bez obzira da li je u pitanju enterijer nižih vagona, koji po higijeni nisu daleko odmakli od svinjaca ili logora, luksuza u prednjem delu kompozicije ili kostimima, šminci i maskama svih onih koje ovaj zahuktali voz prevozi. Pravo je zadovoljstvo posmatrati gomilu detalja, vrlo verno dočaranu prljavštinu i oronulost, i zamišljati koliko li je to vremena trebalo scenografima, kostimografima i šminkerima da postignu ovako realan i efektan vizuelni prikaz. Verovatno mnogo i vremena i novca jer je ovog potonjeg definitivno zafalilo za potrebe prikaza eksterijera. Tačnije, sneg koji seže u nedogled, zaleđeni vrhovi planina i gradovi koji su bukvalno upali u ledeno doba još i izgledaju zadovoljavajuće ali voz i njegovo kretanje su dosta slabiji. U nekim momentima sve to deluje relativno pristojno ali neki kadrovi svojim (ne)kvalitetnom animacija najviše podsećaju na, recimo, filmove koje je producirao SyFy kanal. Ne kažem da ovo previše odmaže filmu, pogotovo jer ti kadrovi i nisu toliko značajni po sam film kako na prvi pogled izgledaju, samo je šteta što se perfektan unutrašnji izgled filma nije preneo i na onaj spoljašnji.


Ipak, perfekcije ima u nekim drugim segmentima a to su likovi filma tj. njihova gluma. Karakteri koje posmatramo su vrlo originalni, šarenoliki, specifični, lako prepoznatljivi (ne samo u samom filmu već i u stvarnom životu) a broj sporednih likova i statista je zaista pozamašan, skoro impozantan, pogotovo imajući u vidu da se radnja filma dešava u uskom i zatvorenom, skoro klaustrofobičnom prostoru kakav je vagon voza. Glavnu ulogu nepomirljivog, odlučnog i hrabrog vođe pobunjenika je sasvim dobro odigrao Chris Evans, uz njega vidimo Kang-ho Songa, a od poznatih njuški tu su još i John Hurt i uvek odlični Ed Harris u ulozi Wilfreda. Ipak, ovde su šou ukrale sporedne ženske uloge, recimo Alison Pill u ulozi učiteljice, čije imbecilno oduševljenje Velikim Vođom može samo da se meri sa legendarnim poskakivanjem severnokorejske TV spikerke koja veselo objavljuje ispaljivanje raketa i Tilda Swinton u ulozi Wilfredove ministarke Mason. Tilda je svoj karakter arogantne portparolke odigrala zapanjujuće uspešno i efektno, karikirajući sasvim očigledno britansku aristokratiju, koja se sasvim logično nalazi na tom mestu u tom trenutku, baš odmah ispod Wilfreda. I ovaj detalj, poput svih drugih, nije u ovom filmu našao svoje mesto slučajno; svaki delić priče ovde ima svoju svrhu što samo potvrđuje tezu da je Snowpiercer jedan izuzetan film.

+ snažna, otvorena i direktna alegorija modernog sveta
+ postapokaliptični film bez ijednog suvišnog detalja
+ fenomenalna Tilda Swinton i odlična Alison Pill
+ perfektan i detaljan izgled unutrašnjosti voza...
— ...dok je spoljašnjost nešto slabije animirana


 Ocena: 9/10

Ukoliko želite da i vaši prijatelji posete naš sajt podelite ga na društvenim mrežama putem sharing dugmića. To vam neće oduzeti previše vremena a doprineće popularnosti sajta.

3 comments:

  1. Film je zaista odlican ali treba dotati da je princip kretanja voza (perpetuum mobile) tj. beskonacno kretanje nije moguc po drugom zakonu termodinamike. Rad se moze pretvoriti u energiju ali ne bez njenih gubitaka. Sa ostalim napisanim se svakako slazem.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Dopuna je na mestu, naravno, nego nisam uopšte hteo da ulazim u raznorazne problematike u fizici, logici ili bilo kojim drugim naukama. Upravo zbog toga sam i napisao da bi gledaoci trebali postavljati što manje pitanja a voz posmatrati na drugi način, jer u suprotnom mogu pronaći mnogo rupica i nelogičnosti.

      Recimo, ako bi se sve posmatralo realnije primetili bi da viđeni ekosistem ne bi bio moguć u datim uslovima, primetili bi da vidimo mesnicu ali ne i živu stoku, da u elitnim delovima voza postoje zanatske radnje, javne kuće, kafići i restorani ali ne i spavaće sobe te druge odaje za ogroman broj ljudi.

      A održavanje voza koje bi ipak zahtevalo da se cela skalamerija ponekad zaustavi je tek posebna priča :)

      Delete
    2. To je takodje tacno, pretpostavljam da su zamislili film u kom te cinjenice ne bi bile bitne, a tako je i ispalo, te nelogicnosti svakao nisu bile nepodnosljive.

      Delete