HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Zak Hilditch

Uloge: Thomas Jane, Molly Parker, Dylan Schmid

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt6214928/

Trailer: https://youtu.be/3E_fT0aTsjI

Pogledajte još: Children of the Corn (1984)

Sve počinje kada jedan čovek koji sasvim očigledno nije u najboljem psiho-fizičkom stanju odseda u jednoj hotelskoj sobi i naprečac počinje da piše svoj dnevnik, kao da mu ne preostaje mnogo vremena. Ono što je on toga dana napisao mi gledamo u narednih sat ipo, što je formula pripovedanja koju veoma volim iako već i pre samog početka navodi na neke zaključke koji su kod neke druge forme mogli biti iskorišćeni za obrte. Uglavnom, taj čovek se zove Wilfred James a priča koju nam on pripoveda dešavala se 1922. godine, godine kada je sve izgledalo mnogo lepše, srećnije i perspektivnije. Te godine Wilfreduu su na udaljenom ranču negde u ravnicama Nebraske zaista cvetale ruže, zapravo ne baš ruže nego - kukuruz. Svojoj obradivoj zemlji on je nakon smrti tasta pripojio i ženinih 40 hektara te je na ukupno 70 hektara obrađivao kukuruz, postepeno uvodeći i svog 14-godišnjeg sina u posao, zemljoradnički posao koji je obojici bio velika ljubav. Međutim majci Arlette nije, što je naprasno uništilo seosku idilu jer se Wilfredova supruga, koja se nikada nije navikla na samotni seoski život, namerila preseliti u grad, i to po svaku cenu.

Nikakav problem, Wilfred bi je pustio istog trena, ali tvrdoglava Arlette se zainatila da sa sobom povede svog sina i - svojih 40 hektara zemlje, naravno u formi novca kada ih proda. To bi za Wilfredova zemljoradnička shvatanja bio potpuni poraz a njegov san o ranču i gomilanju obradive zemlje bi se raspršio kao mehur od sapunice te on zajedno sa svojim sinom počinje da kuje plan kako da svoju suprugu a dečakovu majku „neutrališe” i zbriše sa lica zemlje. A kada se to i desi umesto da sve krene onako kako je Wilfred zamislio, dakle u za njega dobrom pravcu, stvari počinju da se urušavaju u nedogled... Film je ispričan iz vizure prvog lica, Wilfreda, kao njegova ispovest i pokajanje, kao potreba da se sa drugima podeli sve ono što je godinama krio i od javnosti i od svojih najbližih, ali prvenstveno kao potreba da sa svoje savesti makar delimično skine ogroman teret zločina, pogrešnih i nepromišljenih poteza i propusta koji su uništili ne samo njegov život nego i živote kompletne njegove porodice i ostalih najbližih. To sve se shvata i iz samih dešavanja na farmi a hotelski prolog i epilog samo pojačavaju utisak depresije i beznađa koji Wilfreda bukvalno razjedaju.

Ispričana priča je veoma jednostavna, pravolinijska, prilično očekivana i bez mnogo iznenađenja, što joj nimalo ne smeta da bude efektna, poučna, gledljiva i za duže pamćenje. Ona se dešava 1922. godine ali se komotno mogla dešavati i današnjih dana, jer ništa što vidimo u ponašanju prikazanih likova nije retro; retro su samo poljoprivredne mašine, vozila i garderoba dok su pohlepa, sebičnost i potrebe za ubijanjem potpuno isti kao i danas. Prikazani vremenski period je veoma kvalitetno i ubedljivo vizuelno dočaran ali određeni delići ponašanja likova ipak nisu potpuno, što je neizbežno kako bi se starinska priča približila modernim shvatanjima gledalaca. Evo o čemu se radi: supruga /majka Arlette je prikazana kao žena koja je u jednom trenutku rešila da po svaku cenu ode sa sela, žena koja je otkazala poslušnost čoveku za koga se udala, zatim ga je ucenila, pa ga je ucenila ponovo, nakon toga je konsultovala advokate, bila je spremna da istog trenutka rasturi svoj brak a bila je i više nego uporna da se preseli u toliko željeni grad i započne neki svoj biznis.

To ponašanje je svojstvenije modernim vremenima, recimo drugoj polovini XX i XXI veku nego godinama koje ovaj film obrađuje, godinama kada žene nisu imale baš (pre)velika prava, nisu imale baš toliku potrebu da se domognu asfalta kao danas, godinama kada su buduće supruge bile vaspitavane da uglavnom slušaju svoje mahom ne previše imućne muževe i godinama kada je razvod braka ipak bio retkost a razvedena žena nije bila toliko na ceni kao danas. Nisam ovo filmu uzeo za manu, pre svega zbog toga što bi realno prikazan istorijski period s početka prošlog veka bio veoma frustrirajući za gledanje, pogotovo za ženski deo publike. Imajući u vidu koja je tema ovog filma nije veliko iznenađenje kako 1922 nije tipičan horor film već više poučna psihološka drama sa horor elementima koji su tu samo da bi određene poruke bile što efektnije i jezivije. Verujem da savest koja izjeda krivca ne može biti efektnije prikazana nego ovde (pacovi) a ostali vizuelni specijalni efekti su veoma pametno smanjeni na minimalnu meru, po isprobanom receptu - ono što ne možemo da kvalitetno napravimo nećemo ni stavljati u film.  

Nikakva šteta zbog toga jer specijalnih efekata kraj ovakve fotografije zaista ni ne nedostaje. Fotografija u ovom filmu je zaista odlična, kristalno je čista i u visokoj je rezoluciji a usled takvih tehničkih karakteristika prikaz farme među nepreglednim poljima kukuruza je još efektniji. Zaista je pravo zadovoljstvo posmatrati usamljenu porodicu koja nije samo geografski udaljena od najbližeg mesta već i „istorijski” (nema telefona, struje ili bilo kakvih drugih nama znanih tehnologija). Na momente zaista spoznajemo koliko je tada bio težak seoski život (sudbina nekoliko govečeta je strašnija od bilo kojih specijalnih efekata) a propast ove porodice je veoma slikovito prikazana berbom kukuruza, paljenjem polja a zatim i promenama godišnjih doba: kada nakon idiličnog i srećnog leta nastupi tmurna jesen a zatim i jeziva zima svima, pa i samom Wilfredu, kao da je jasno da se kraj približava i da neki stari računi ipak moraju biti naplaćeni, bez obzira na skupu cenu. Film gledaocima poručuje da se u skladnoj porodici (farmi) svi moraju pitati i učestvovati u gradnji iste, da ne može odlučivati najdominantniji (ili onaj koji nosi pantalone tj. fizički je najjači) ukoliko se želi sretna & berićetna berba.