HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: McG

Uloge: Judah Lewis, Samara Weaving, Robbie Amell

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt4225622/

Trailer: https://youtu.be/6qCqrODw1nM

Pogledajte još: Emelie (2015)

Priznajem da sam ovaj film izbegavao duže vremena a takođe priznajem i da ga verovatno nikada ne bih pogledao i to isključivo zbog njegovog ne baš adekvatnog omota (poster filma liči na neku teen mjuzikl komediju iz 80-ih). Ipak, naređenje jedne čitateljke je bilo da se The Bebisiterka naprosto ima pogledati pa meni, vašem bogobojažljivom horor recezentu, nije ostalo ništa drugo no da pristupim projekciji filma koja je, ispostavilo se, prošla iznenađujuće dobro, zanimljivo, dinamično i zabavno. Da, The Babysitter je još jedan od brojnih filmova koji spadaju u horor podžanr - loš omot a (skoro) dobar film.

Za početak treba znati jednu veoma važnu činjenicu od koje i zavisi da li će vam se ovaj film svideti: The Babysitter je tinejdžerska horor komedija, namenjena možda nešto nižem uzrastu nego neka prosečna zombi horor sprdačina. Evo zbog čega: glavni lik filma je simpatični 12-godišnji dečak Cole koji se boji svega i svačega. On se boji paukova, injekcija, jačih od sebe (koji ga svakodnevno šikaniraju u školi i na putu do kuće) ali se boji i da prenoći sam. E kada njegovi roditelji požele da za vikend budu sami u obližnjem hotelu na scenu stupa dadilja, Coleova omiljena zaštitnica Bee. Bee je prelepa seksi plavuša, otprilike na pragu dvadesetih, devojka koja je Coleova najbolja prijateljica i koja se sa njim i pored velike razlike u godinama perfektno slaže čak i stvarima koje bi po defaultu trebale biti muške. Coleu je Bee kao starija sestra koju on nema (samo zamišljam kako bi se ja ponašao u toj situaciji), kao najbolji drug koji ga pazi, mazi, čuva, štiti i savetuje (naprimer kako da se više nego sprijatelji sa komšinicom iz razreda). E upravo ta 12-godišnja klinka po imenu Melanie je i unela crv sumnje Coleu u glavu: jednog dana mu je iznela svoju teoriju da Bee, nakon što položi Colea u krevet na spratu, orgija celu noć sa svojim prijateljima u prizemlju...

Cole ipak voli svoju Bee, možda i malo drugačije nego što to u tom trenutku shvata, pa zbog radoznalosti ali i određene doze ljubomore odlučuje da jedne večeri ne zaspe već krišom promatra šta se to dešava kada dođu dadiljini prijatelji i sa njom zaigraju društvenu igru Truth or Dare... Verujem da bi prosečan dečak te dobi bio prilično šokiran kada bi video ono što je njegova drugarica iz razreda očekivala da se dešava ali ono što je sakriveni Cole zaista video naprosto nije moglo da se opiše rečima. Najjednostavnije rečeno - orgije njegove omiljene dadilje nisu ništa prema sceni koja se te noći odigrala u dnevnom boravku, sceni koja je Coleu promenila kompletan život, život koji mu je do jutarnjih sati zaista visio o koncu. Naravno, neću vam prepričavati šta se to zaista desilo i svojski ću se truditi da ne otkrivam nijedan detalj koji bi mogao pokvariti užitak potencijalnim gledaocima. Iako većina recenzija ovog filma ipak sadrži brojne spoilere (sadrži ih i trailer) ja pojma nisam imao o čemu se radi u filmu i moram priznati da momenat preokreta koji se odigrava u dnevnoj sobi zaista jeste šokantan, prvenstveno zbog toga što dolazi od osobe kao što je Bee i što taj preokret najednom potpuno kvari više nego idelan odnos između nje i Colea. 

Treba reći da scenario ovog filma, makar kada se prepričava ili posmatra na papiru, nije preterano originalan ili zanimljiv ali u praksi zadivljujuće dobro funkcioniše i to iz nekoliko razloga. Prvo što primećujemo i što pleni je nekakav dečiji ton filma, pred tinejdžerski, pa gledalac sa pravom očekuje priču koja će biti skladna, ne previše ekstremna ili realna ali svakako gledljiva. U taj pitki kalup se uklapaju i glavni likovi, Cole i Bee, koji su veoma simpatični i u principu nose ovaj film na svojim plećima. Dečak Cole je klinac u kojem se većina muškaraca može prepoznati jer svako od nas i pored toga koliko je (ili koliko glumi da je) hrabar ipak ima strahove i fobije, često i vrlo banalne. Njegova zbunjenost i paralisanost strahom je naprosto uverljiva a fokusirana panika koja mu bubnja u ušima nakon noćnog šoka u dnevnoj sobi je ne samo atmosferično i vizuelno najuspeliji deo filma već i jedan prilično vredan momenat ovogodišnje horor produkcije. Bee je takođe simpatična, zanosna, prelepa i harizmatična, naprosto devojka iz snova, ali kao i svaka lepa devojka potencijalno je opasna (i više nego opasna, zapravo). Nju je na izuzetan način odigrala Samara Weaving, devojka čije oči odvlače pažnju sa njenih oblina, i devojka koja će definitivno postati velika glumačka zvezda.

Receptu koji ova horor komedija koristi niko ne može prigovoriti a on glasi: uzmi od svega po malo, smućkaj i ni u čemu ne preteruj. I zaista, ono što kreće kao dečiji film, prerasta u film o prijateljstvu bez granica, to sve prelazi u film o vešticama i to u nekakvoj home invasion formi a ovo poslednje znači da film poseduje nekoliko relativno napetih scena. Autori su film obogatili nekim elementima modernih horor filmova (bizarne slučajne smrti i ubistva izvedena na dečiji način), brutalnosti tokom ubijanja su prisutne ali ne i dominantne a krvi ima taman toliko da film dobije etiketu horora ali da oni koji filmove strave i užasa ne podnose ne odustanu od daljeg gledanja. U nekoliko momenata film je sklon preterivanju (finale sa automobilom) ali u duhu „starog dobrog” homa invasiona glavni karakter veoma uspešno doživljava transformaciju od plašljivca u odvažnog lika koji stavlja tačku na jednu „vezu” i započinje drugu. U toj drugoj vezi, tačnije u liku komšinice, vidimo Emily Alyn Lind, jednu veoma talentovanu devojčicu koja se već pojavljivala u nekoliko horor filmova koje sam opisao na ovim stranicama (Hidden, The Haunting in Connecticut 2: Ghosts of Georgia).

Jedna od najznačajnijih stvari zbog kojih je ovaj film ispao takav kakav jeste je to što je humor, tačnije duhovitost, gotovo uvek prisutna ali taj i takav humor ne guši gledaoca, nije prizeman (izuzev možda u jednom hotelskom slučaju) a štosevi uglavnom nisu glupi. Ne kažem da ćete se grohotom smejati uz The Babysitter ali film poseduje duhovite dijaloge ili komentare na uspešne filmove i društvene pojave (crna tj. afroamerička Carrie, ili pogled na praznoglave silikonske lepotice sa nesrećno „probušenim” grudima). U svakom slučaju - ovaj film je veliko iznenađenje za mene, možda i zato što sam očekivao nešto mnogo gluplje, zanatski slabije, vulgarnije, prizemnije i nesmešnije, dakle sve ono što obično dobijem kada pristupim gledanju jedne moderne horor komedije. The Babysitter je duhovit i zabavan film, prijatan oku (ne samo zbog Samare Weaving) i dobro režiran, navodi na razmišljanje (ne samo kako bi se mi bivši dečaci ponašali sa ovako lepom dadiljom) i donosi određene pouke što je sasvim dovoljno za apsolutnu preporuku.