HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Sally Mattison

Uloge: Keely Christian, Brittain Frye, Michael Harris

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0100639/

Trailer: https://youtu.be/uYxFF8wX11Y

Pogledajte još: The Slumber Party Massacre (1982)

Čitateljki Nadici sam još onomad (letos) ispunio Slumber Party Massacre želje a iako ona nije tražila da opišem i treći deo ja sam ga pogledao, ne samo zato što me je živo zanimalo kako može izgledati nastavak jednog veoma slabog slashera već i zato što ne volim da ostavljam stvari nezavršenim (što se po nedovršenim opisima više serijala na ovom blogu ipak ne bi moglo reći :) I ovaj treći nastavak Masakra Na Pidžama Zabavi je režirala žena, izvesna Sally Mattison, što joj je bio prvi i poslednji režiserski poduhvat u kinematografskoj karijeri (mnogo više se istakla kao producent).

U opisu drugog nastavka sam postavio jedno sasvim logično pitanje koje se nameće nakon njegovog gledanja: zašto su autori imali potrebu da izmišljaju budalaštine umesto da su jednostavno snimili prostu kopiju prvenca jer bi taj rezultat i pored neminovne neoriginalnosti bio kudikamo bolji od katastrofe koju smo onomad gledali? Ono što sam ja shvatio tri decenije docnije shvatili su u nekom trenutku i sami autori/producenti te su „okrenuli pun levi” i vratili serijal u predgrađe, u kuću veoma sličnu onoj iz prvenca, na zabavu koja je veoma slična ondašnjoj pidžama zabavi a pokušali su i da povrate onaj stari feeling (akcenat je na reči „pokušali”) koji je proizvodila ogromna električna bušilica. Naravno, vremena su se promenila, serijal je već stekao loš imidž, ionako skroman budžet je dodatno umanjen, talentovana režiserska imena se više nisu mogla lako pronaći a ukoliko uopšte ima nečeg dobrog, nečeg što nijedan gledalac ovog serijala ne može poreći, to je da treći nastavak nema nikakvih dodira sa komedijom i sa mjuziklom. Iako je scenarista Slumber Party Massacre III takođe bila jedna žena mislim da je povratak na staze originalnog The Slumber Party Massacre došao isključivo zbog povratka njegovog starog producenta.

Dakle, u jednoj porodičnoj kući se u odsustvu roditelja održava sasvim prosečna ženska tinejdžerska večernja zabava koja apsolutno ne deluje zanimljivo ali ja niti sam žensko, niti sam tinejdžer, niti je ovo 1990. godina. No, njima je lepo a ako je njima onda je i meni, devojke se provode, skidaju se (ou, yeah), igraju, pevaju, piju & jedu, nema duvanja i drugih opijata (jer to nije uvod slashera iz XXI veka), muškaraca nema ni na vidiku (dok ne upadnu na žurku) ali (što će devojke saznati tek malo kasnije) tu je misteriozni (zapravo malo manje misteriozni) ubica, naoružan čeličnom voljom da žensko-tinejdžersku populaciju upravo te večeri smanji za 5-6 komada uglavnom koristeći svoju dugačku, tvrdu i oveću... ne tu alatku na koju ste pomislili, već jednu ogromnu električnu bušilicu. Seksualne aluzije tokom ubistava (što je svojevrsni trademark serijala) su prisutne i ovde, počevši od prvog ubistva koje se penetracijom burgije dešava u automobilu. Nadalje se dešavaju i druga ubistva po već ustaljenom redosledu ali tek nakon podužeg uvoda u film, što je nekako i očekivano. Uvod filma nije mnogo ubedljiv, prilično je naivan, baš  kao i kompletan film, a jedino vredno u njemu su ubistva, mada i tu postoje određeni problemi tj. manjkavosti.

Priča koju posmatramo je uglavnom veoma slaba, motivacije karaktera su neuverljive, povezanosti među likovima su upitne a cela pozadina ubice mi je ostala nejasna iako se film u nekoliko navrata trudi da nam pojasni zbog čega dotični manijak kreće u pokolj i zašto pokušava da osveti jednog svog bližeg predaka. Mnogo uspešnija je početna misterija u vezi toga ko je uopšte maskirani killer (makar je u početku bio maskiran): već u samim uvodnim kadrovima saznajemo za jednog opsesivno raspoloženog obožavatelja plavokose domaćice zabave a nešto kasnije i za voajerski nastrojenog matorog komšiju kojem je dotična maloletna devojka „više nego simpatična”. Bilo ko od njih bi mogao biti ubica ali bi to mogao biti i neko treći (baš kao i u prvom delu identitet ubice se razotkriva veoma rano). Ubistva koja slede su dvosmislena (penetrirajuće ubistvo u automobilu), originalna (ubistvo ispred kuće ”For Sale” znakom), vulgarno-smešna (ubistvo vibratorom u kadi) ali je najviše onih - koja se ne vide. Najviše ubijenih je van ekrana, što jasno govori da budžet ovog filma nije bio veliki, a tek u završnici vidimo nekoliko makar prosečno krvavih kadrova što je nedovoljno.

Završnica filma je veoma glupa (neverovatno glup klimaks filma i finalna borba sa ubicom) a i pre toga postupci likova nisu baš inteligentni, njihovi dijalozi takođe, a odluke svih su veoma diskutabilne. Na taj niski nivo scenarija i dijaloga se savršeno dobro uklapa i oslaba gluma koju pružaju akteri kojima je to bilo poslednje ili među poslednjim pojavljivanjima na velikim ekranima. Što se tiče režije ona je korektna, makar za prilično slab kvalitet sadržaja koji gledamo, a ni jednog trenutka se ne vidi da je film režirala žena. Čak suprotno, određeni deo dešavanja kao da dolazi od tipičnog muškarca pa tako žurka deluje upravo onakva kakvom je muškarci zamišljaju, žene se obnažuju baš onako kako bi muškarci voleli a devojke su toliko glupe i naivne da ih čak ni muškarci ne bi takve naslikali u jednom horor filmu, pa makar on bio i slasher. No, ovo jeste ozbiljniji i kvalitetniji film od drugog dela koji je ipak dosta slabiji i lošiji od prvog pa ukoliko ste željni teen slashera iz 80-ih, a gledali ste The Slumber Party Massacre iz 1982. godine preporučujem vam Sleepaway Camp III: Teenage Wasteland, zanimljivi nastavak koji relativno dobro nosi nasleđe kultnog prvenca.