HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Travis Milloy

Uloge: Christopher Soren Kelly, Cassandra Clark, Chuck Klein

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3839880/

Trailer: https://youtu.be/31e7WWWiODQ

Pogledajte još: Ex Machina (2014)

Od pisca prosečnog Pandorum (ali jednog od najčitanijih opisa na ovom blogu!) stiže još jedan SF film, nešto drugačiji i specifičniji od pomenutog. U pitanju je naučno-fantastična triler misterija, snimljena uz pomoć skromnog budžeta i smeštena u nedefinisanu ali ne toliko daleku budućnost, kada automatska inteligencija ali i sve ono negativno što ona donosi zauzima mnogo značajnije mesto nego danas. I pored svih tih kompjutera, računarskih sistema, šifri, hakovanja i ostalih digitalnih čudesa čovek kao pojedinac je i dalje centralna ličnost oko koje se sve vrti i koji je i dalje najsavršenija „mašina”...

A taj centralni lik je jedan Frank, nesrećnik koji se nakon izvesnog vremena budi u jednoj komori za koju se veoma brzo ispostavilo da predstavlja futurističku zatvorsku ćeliju. Da, Frank je zatočen, i to od strane njemu nepoznatih ljudi i iz njemu nepoznatih razloga. Kako zna i ume moraće da sazna zašto ga je neko zakatančio, ko su ti ljudi (ili oružane snage, potencijalno zavereničke) i, što je možda najvažnije po Franka - kako uopšte da pobegne iz ove high-tech prostorije bez vrata, prozora, bilo kakvog izlaza ili vizuelnog kontakta sa spoljašnjim svetom. Jedini kontakt koji Frank ima je sa Howardom, inteligentnim kompjuterom sa kojim može voditi konverzaciju i koji udovoljava njegovim potrebama (fiziološkim, u pogledu ishrane...). Takođe, Howard, koji je fizički predstavljen kao nadzorna kamera postavljena na plafonu ćelije, pazi i da Frank ne uradi nešto nepromišljeno, poput potencijalnog pokušaja bega ili samoubistva, a u slučaju takvog akcidenta ćelija se veoma bruo ispunjava nekakvim omamljujućim gasom...

Ono što Franka možda i više omamljuje su uspomene: deo pamćenja mu definitivno nedostaje, da li zbog načina njegove otmice ili nečeg drugog, ali on u nedogled premotava poslednje trenutke koje je proveo na slobodi kada su ga u jednom kafe baru upucala i otela dvojica naoružanih muškaraca. Frank neprestano rovari po tom svom sećanju, preživljavajući te poslednje trenutke uvek iznova, ali ono što u tom trenutku nije jasno ni njemu a ni nama gledaocima je - zašto su ta sećanja svaki put drugačija a završavaju se na potpuno isti način? Nakon nekog vremena saznajemo ko su otmičari, saznajemo za postojanje nekakvog (polu)diktatorskog režima koji pokušava da iskontroliše narod (što ovaj SF film definitivno približava današnjem gledaocu ma gde se on nalazio) ali saznajemo i za postojanje jedne ženske osobe koja će Franku pomoći da se priseti svega i dobije preko potrebnu volju za beg iz skoro hermetički okovanog zatvora... Infinity Chamber, pored toga što je SF, triler a pre svega metaforična misterija je i pomalo romantičan, što mu nikako nije minus, pre svega jer ni za trenutak nije patetičan.

Zapravo, to što nije patetičan i što apsolutno ne deluje holivudski je posledica toga što je u pitanju low budget ostvarenje koje se pre svega bazira na sadržaju, porukama i dijalozima a ne na onom vizuelnom. Za vizuelno definitivno nije bilo dovoljno sredstava pa autor, što je veoma inteligentno, nije ni stavljao u svoj film ono što nije mogao postići. Grafičke manjkavosti svakako upadaju u oči (primetno odsustvo futurističkih elemenata i krupnih kadrova budućnosti) ali je finalni proizvog svakako bolji i gledljiviji nego da se film „obogatio” CGI animacijama a svi vrlo dobro znamo kakvog one mogu biti kvaliteta u indie ostvarenjima. Scene u ćeliji su zanimljive, pre svega zbog dijaloga Franka i Howarda, a ambijent nije ni za trenutak monoton jer je klaustrofobična radnja mestimično presecana Frankovim sećanjima, ne samo onim iz kafe bara. Scenario je naizgled rastegnut i bespotrebno proširen, u nekim momentima deluje kao da se dešavanja vrte u mestu, a tek na koncu će se ispostaviti da je sve prilično pažljivo osmišljeno i napisano a da je malo toga što smo videli zapravo suvišno.

Osim kritike današnjeg društva i režima Infinity Chamber žestoko kritikuje i upotrebu tehnologija, makar u određenim slučajevima. On direktno poručuje kako je čovek savršeniji, nadmoćniji i superiorniji od mašine, da je emotivniji, složeniji, da može da funkcioniše bez mašine tj. kompjutera dok ovaj bez čoveka kad-tad otkazuje tj. umire. On takođe sugeriše da mašine nepotrebno produžavaju ljudski život, o čemu se svakako može raspravljati, ali se drži podalje zbog čega je zauzeo takav stav, što je prilično dobra odluka jer se gledaocu ne sugeriše da li treba biti na strani prirode ili stvoritelja. Osim ovoga film ostavlja još nedorečenih i/ili nejasnih stvari pa stoga predstavlja dobar izbog ukoliko vam je potreban SF film nakon koga ćete razmišljati a potencijalno ga i pogledati ponovo. Iskreni ljubitelji ovakvih filmova pronaći će Infinity Chamber kao jedan od boljih predstavnika žanra poslednjih sezona.