HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Adam Gierasch

Uloge: Amiah Miller, Anne Dudek, James Callis

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3983902/

Trailer: https://youtu.be/sX8GbGMHJVI

Pogledajte još: Bodom (Lake Bodom) (2016)

Niko mi nije kriv, jednostavno ne mogu da odolim kućama pored jezera u horor filmovima iako veoma dobro znam da su u pitanju obične navlakuše kako bi se jedan loš horor film što lakše prodao fanovima poput mene. Dobro, ne kažem da sam nešto posebno ljut, verovatno jer za gledanje filma nisam platio ni centa, ali je glavni utisak nakon gledanja House by the Lake - potpuni gubitak jednog ipo časa na nešto što gotovo da ni nema svoju funkciju ili svrhu postojanja... Makar za gledaoce, za autora je potpuno druga stvar, on će već ovim filmom zaraditi nešto zelembaća...

Evo o čemu se radi: tročlana porodica zbog bolesti ćerke napušta gradsko okruženje i doseljava se u porodičnu kuću pored jezera, makar privremeno, dok roditelji ne vide kako će priroda, opšta pustoš i ogromna voda delovati na klinkicu. Malena plavokosa Emma, naime, boluje od autizma, a pošto ovo nije domaći film rađen od strane majki školovanih na Youtubeu on ne daje informacije da li je klinka vakcinisana, već se uglavnom fokusira na njen odnos sa svojim roditeljima. Saznajemo za probleme koje Emma ima, vidimo uglavnom i kako se ponaša, šta voli a šta ne, vidimo i da njeni roditelji poseduju određene probleme u komunikaciji i razumevanju, koji možda jesu vezani za stanje u kojem je njihovo dete a verovatno i nisu, upoznajemo se sa lokacijom, upoznajemo se sa mladom dadiljom koju su roditelji unajmili da se brine o maleckoj Emmi, upoznajemo sumnjivog komšiju ribara, saznajemo da Emma ima nekog imaginarnog prijatelja pa nakon svega toga ovaj film može da počne...

Zapravo i ne može, jer nema šta da počne... Ovo što sam nabrojao u prethodnom pasusu zvuči korektno kada se pročita na papiru ali u praksi nakon koliko-toliko korektog uvoda - House by the Lake ne ide nikud. Prikaz autistične devojčice je korektan, pa iako nisam u dovoljnoj meri upoznat kako se ponašaju takva deca i kako se sa njima rukuje cenim da jedna 10-godišnja devojčica i ne može odigrati takvu ulogu bolje nego što je prikazano u ovom filmu. U svakom slučaju malena plavokosa Amiah Miller je najkvalitetnije što ovaj film ima da ponudi i ona svakako ne zaslužuje da se utroši u praznini pod nazivom House by the Lake. Evo zašto kažem praznina: uvod ovog filma zaista dugo traje, ili tačnije - film je prekratak (jedva 75 minuta) da bi njegov uvod trajao skoro čitav čas. Nakon što gledalac bude zainteresovan misterijom oko jezera, imaginarnim ribarom i drugim stvarima film se završava u ekspresnom roku pružajući gledaocu bukvalno 10-minutno horor iskustvo u završnici.

Gledajući ovaj film i jasno uviđajući da je u pitanju mikrobudžetno ostvarenje znao sam da ono što sledi nikako ne može biti spektakularno ali sam ipak pretpostavljao da finalni proizvod može biti makar vredan utrošenog vremena. Pozadina famoznog The Fish Mana (ili kako li se već zove) ostaje nejasna jer je autor mislio da je za jedan horor film dovoljno da poseduje monstruma a monstrum koji dolazi iz vode i odvodi decu je sam po sebi strašan, bez obzira što ga ne vidimo (makar do finala) i ne znamo ništa o njemu (čak i nakon finala). Misterija je i šta je predstavljao creepy komšija, koja je uloga mlade dadilje i zašto se Emmini roditelji ponašaju onako kako se ponašaju, recimo, zašto ostavljaju noću sva vrata u kući otključana i otvorena a spavaju u udaljenim sobama iako znaju da im je dete autistično, svojeglavo i sklono mesečarenju... Propusta ima još (recimo scena sa Emmom i kadom) ali neefikasnost filma ruši sve njegove nelogičnosti pred sobom, ne dozvoljavajući gledaocu čak ni da se iznervira već samo da upadne u letargiju i očekuje ono što se u ovom filmu nikada neće dogoditi...

Zanatski je ovo tek rutinski odrađeno delo, smešteno na vrlo dobru lokaciju (koja nije do kraja iskorištena), odglumljeno od strane korektnih aktera (niko ne odskače svojim glumačkim antitalentom) i prožeto vrlo efektnom muzičkom podlogom. Kvalitet fotografije je nešto slabiji, montaža ponekad loša a kvalitet kamere još više; vrlo često je kamera veoma nemirna jer je kamerman, ili osoba koja se neosnovano tako predstavlja, jednostavno nosi u ruci, što se mahom dešava na otvorenom prostoru jer je ekipu valjda mrzelo da nosi stalak. U nekim trenucima film izgleda pristojno, u nekim drugim prilično amaterski (recimo sam početak je takav) a u amaterski nivo se savršeno dobro uklapa i jalova priča koja na koncu ne odgovara ni na jedno od brojnih postavljenih pitanja. Jedino što gledaocima preostaje su brojne metafore na račun odnosa roditelja i (bolesne) dece (koju roditelji dave svojim problemima, jel') ali je to veoma malo da bi ovaj film dobio neku iole značajniju ocenu.