HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Michael Haneke

Uloge: Susanne Lothar, Ulrich Mühe, Arno Frisch

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0119167/

Trailer: https://youtu.be/tkbG1uSH0to

Pogledajte još: Angst (1983)

Konačno je došao trenutak da pogledam po mnogima legendarni film Funny Games i to na zahtev jednog više nego strpljivog čitaoca. Film je žanrovski relativno teško definisati, on je negde etiketiran kao krimi-triler-drama, na drugim mestima kao psihološki triler, a meni se najviše čini da je u pitanju psihološka home invasion drama sa torture porn elementima. Film je austrijske proizvodnje a po svojoj tematici, tonu, tempu i psihološkom pritisku na gledaoca nalazi se negde između prosečnog američkog filma na sličnu temu i legendarnog austrijskog horor filma koji se pojavio deceniju ipo ranije (Angst).

Film počinje baš američki: prosečna tročlana porodica putuje svojim Range Roverom na odmor koji bi trebali provesti u ovećoj kući pokraj jezera. Tu bi se svi trebali odmoriti, opustiti, jedriti po vodi i igrati golf ali opuštenu atmosferu i klasičnu muziku još za vreme uvodne špice naprasno zamenjuje grind core tema (John Zornov band Naked City) pa je za očekivati da film bude isto toliko uvrnut i brutalan kao što je i ta agresivna kompozicija. Georg, Anna i njihov sin Georgie ovlaš upoznaju svoje komšije a već narednog jutra izletničku idilu narušava dolazak dva mlađa i samo na prvi pogled sasvim obična posetioca: naime, jedno sasvim obično komšijsko pozajmljivanje jaja pretvoriće se u pravi horor košmar kada dva momka počnu da maltretiraju ovu porodicu, kako fizički tako i mentalno, povređujući ih kroz seriju nekakvih njima interesantnih i poučnih igara koje krajnjem gledaocu ipak nisu toliko ni jasne, ni interesantne. Film ne karakteriše dugačak uvod (i pored podužeg ukupnog trajanja), veoma brzo se otkriva tematika, otkriva se i ko je ko i kakve su mu namere a gledaočevo je samo da izdrži sve do kraja što neće biti nimalo lako.

Funny Games nije baš tipičan home invasion film, prosto zato što su „provalnici” skoro od samog starta u kući i pred svojim žrtvama tako da je film lišen mnogo puta viđenih pokušaja provaljivanja, upadanja i sličnih momenata. Ovde je akcenat na odnosu žrtve i svog ubice, na mentalnom prikazu onoga ko je došao da se „igra” i ubija bez trunke savesti ili straha ali i na ponašanju, osećanjima, razmišljanjima i doživljavanju zadnjih trenutaka žrtava koje zaista teško mogu da se spasu pomahnitalih ali upornih ničim izazvanih krvoloka. Upravo zbog toga je i vrlo upitno koliko je Funny Games zapravo horor film; on to svakako u nekoj meri jeste (doduše ne onakav kakav lično volim i u kojem uživam) ali je pre svega socijalni komentar i društvena kritika nasilja koja je samo upakovana u horor ili home invasion formu. Ukoliko zanemarite horor elemente u filmu se nećete baš nauživati jer sve što preostaje je mučna drama, ponekad veoma potresna, mnogo češće nelagodna za gledanje ali još češće od toga - vrlo dosadna, sa mnogo suvišnih minuta ili scena.

Film je zabavan i vredan gledanja isključivo ukoliko ga posmatrate kao simulaciju realnosti i pokušate da posmatrate viđenih 100 minuta kao upravo poslednjih 100 minuta u životu prikazanih članova porodice. Samo tada ćete pronaći korisnim utrošenu filmsku traku na čak desetominutne kadrove (inače odlično režirane, prikazane i odglumljene) tokom kojih se zapravo ništa ne dešava (nekada gledalac ima utisak da je slika potpuno zakočila), na besomučne i beskonačne „igrarije” dvojice momaka u belom, na blede i jalove pokušaje pre svega Anne da nešto učini (Georg je „neutralisan” veoma rano) i na brutalnosti koje se mahom dešavaju van ekrana. Ovo što sam napisao ne znači da film ne izgleda realno; on deluje više nego realno i apsolutno nije teško poverovati da se nešto slično zaista negde desilo ili da bi se potencijalno moglo dešavati (recimo radnja unutar kuće deluje veoma slično nedavno opisanom Cabin 28, koji se bazirao na istinitom događaju). Moja primedba je što viđeni materijal uopšte nije zabavan, što autor filma preko svojih umobolnika osim tročlane porodice dobrano maltretira i svoje gledaoce a intenzitet toga se pojačava kako film odmiče.

Recimo, nisam najbolje shvatio zašto autor ovog filma pokušava da od Funny Games napravi nešto više, nešto poput meta filma ili nekakve bizarne fikcije u čiju svrsishodnost nisam uspeo da proniknem. U više navrata vođa dvočlane bande poremećenih psihopata se obraća nama gledaocima, sa osmehom, gledajući u kameru, objašnjavajući efektnost radnje ili filma, štagod. U kasnijem toku ova fikcija ide i korak dalje pa uključuje i famozni daljinski upravljač što je momenat koji ne pokazuje genijalnost autora već njegov bezobrazluk. Sama radnja je veoma predvidljiva, većina obrta se nazire od samog početka, a kakvu-takvu gledljivost film osigurava samo zbog za ovakav žanr sasvim odgovarajuće fotografije i njenih tonova, odlične režije i glume četvoro glavnih likova. Tužno je što dve decenije nakon pojavljivanja filma troje od pomenutih četvoro više nije među živima a za one kojima nije dovoljno „zabavnih igara” - isti režiser je deceniju kasnije snimio i američku verziju (što je i bio njegov primarni cilj) sa Naomi Watts i Timom Rothom u glavnim ulogama.