HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Michael Gornick

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0092796/

Trailer: https://youtu.be/Mj3QzNLWgbI

Pogledajte još: Creepshow (1982)

Uspeh filma Creepshow iz 1982. godine doveo je do snimanja nastavka pet godina kasnije i tome se zaista nema šta prigovoriti. Moja jedina zamerka je što do toga nije došlo i ranije jer verujem da bi finalni proizvod bio kvalitetniji i sličniji onom originalnom. Za razliku od prvenca u drugom delu ove antologije iza kamere se nije nalazio čuveni George Romero već Michael Gornick. On je učestvovao u snimanju prethodnika kao kinematograf a ono što povezuje dva filma su i Stephen King, po čijim pričama je snimljen Creepshow 2, kao i sam Romero koji je napisao scenario za sve viđene segmente.

Prva priča nosi naziv In Old Chief Wood ‘n Head a dešava se u jednom odumirućem pustinjskom mestašcetu na jugozapadu Amerike. U centru pažnje je vremešni vlasnik jedne nekada frekventne prodavnice ali kako je gradić zbog manjka posla počeo da se raseljava i odumire tako je i njegov posao počeo da propada. Ipak, vlasnik prodavnice sa svojom suprugom tvrdoglavo održava posao iako u njegov dućan retko ko opšte ulazi. Da bi prekratio vreme on licka drvenu statuu indijanskog poglavice koji već više od tri decenije, praktično od otvaranja prodavnice, ponosno stoji isped ulaza u nju. Sa lokalnim Indijancima vlasnik živi u idealnim odnosima, praktično skupa sa njima proživljava krizu, ali se sve menja kada sin jednog lokalnog domoroca upada u lokal i pljačka ga. Praktično, u tom trenutku priča počinje da se strmoglavljuje: u svom podužem uvodu ovaj segment ima neku setnu i letargičnu atmosferu, ne samo zato što se dešava u gradiću koje polako nestaje već i zato što u glavnim ulogama ima jedan odličan glumački par, Georgea Kennedyja i Dorothy Lamour (u njenoj poslednjoj ulozi). Izgled eksterijera deluje pomalo studijski ali se kao takav savršeno dobro uklapa u specifičnu atmosferu i u jedan omnibus film koji je nastao u drugoj polovini 80-ih godina prošloga veka.

Nakon upada grupe pljačkaša predvođenih mladim Indijancem ova priča postaje storija osvete, sa sve slasher ubistvima koja se veoma brzo nižu kao na traci. To nije uopšte loše ali je veoma primetno da je budžet ovog segmenta (pa i celog filma) bio prilično skroman pa se skoro sva viđena ubistva dešavaju van gledaočevog vidokruga. Ovo je delimično i opravdano, imajući u vidu ko ih izvršava, ali glavni utisak svakako jeste da se malo više toga ipak moglo i moralo videti. Deliće ove priče, pre svega dešavanja ispred dućana i statuu drvenog poglavice, pamtim iz svog VHS detinjstva ali ono što je usledilo ne, verovatno zato što me priča nije dojmila ni tada kada sam imao 13 godina, kao što me nije dojmila ni sada. Drugi segment nosi naziv The Raft i potpuno je drugačiji od prethodnog: iako počinje kao klasični slasher (grupa od četvoro tinejdžera sportskim automobilom putuje na jezero zarad provoda) u pitanju je veoma poučan ekološki horor film, nešto što današnjoj horor produkciji svakako nedostaje. Oni pristižu na famozno jezero, uskaču u vodu kako bi doplivali do pontonske skakaonice koja pluta na sred jezera ali pre nego što je poslednjeplivajuća cura uspela da se popenje na nju jedna velika naftna mrlja ju je progutala i „pojela“ naočigled i na užas njenih drugova kupača.

Sada ti isti drugovi kupači koji se nalaze na plutajućoj barži znaju da naftna mrlja koja inteligentno kruži oko njih jede ljude tj. ište da proždere upravo njih, ali naprosto ne uspevaju da se ohrabre i da doplivaju do obale jer su svesni da je mrlja mnogo brža i krvoločnija. Ovaj segment je zabavan, napet, prilično predvidljiv (u pogledu sudbine zarobljenih na jezeru), izgled mrlje je efektan (iako se prepoznaje način na koji je ona izvedena) a ubistva su veoma ljigava, sluzava, deluju zanimljivo (topljenje tela) a ponekad i bolno (ubijanje i lomljava fudbalera). Vidimo jedno nepoštovanje horor pravila (dobra devojka strada prva a kučka ostaje živa), jedno bolno iskreno prikazivanje karaktera muškaraca (poslednja želja su mu samo dobre ženske grudi) ali i jedan propust koji je skoro pa simpatičan (odakle fudbaleru džoint nakon plivanja?). Mnogi tvrde da je The Raft najbolja priča ovog omnibusa a ja se i pored ne baš dobre glume i antipatičnih karaktera koje vidimo u njemu potpuno slažem sa tom konstatacijom. Sledeća je priča pod nazivom The Hitch-hiker, ne mnogo slabija od prethodne iako mnogo manje originalnija: jedna imućnija žena žureći svojoj kući od švalera svojim Mercedesom u punoj brzini udara tamnoputog stopera i ubija ga na mrtvo...

Nakon kratkog razmišljanja ona ipak odlučuje da neopaženo pobegne sa mesta nesreće razmišljajući da li će i na koji način moći nastaviti svoj život pod teretom savesti. Nije mnogo čekala na odgovor: već nakon nekoliko kilometara u retrovizoru svog automobila ona je ugledala istog onog mrtvog stopera koga je pregazila svojim automobilom! Ona uspeva da ga se otrese ali dotični nikako ne odustaje: on uporno pokušava da uđe u njenog Mercedesa uz reči “Thanks for the ride, lady!“ i ma koliko da ga temeljno skida ili izbaci iz svog automobila (divljom vožnjom, prolaskom kroz šipražje ili šumu i upotrebom ličnog nauružanja) ovaj se uporno vraća, samo da bi joj se zahvalio na vožnji. Izgled stopera koji je nakon brojnih pokušaja zahvaljivanja u sve gorem stanju je vrlo efektan, gluma glavne protagonistkinje (Annie Lansing) je odlična a njeni monolozi ponekad više nego zanimljivi, reklama za Mercedes je sasvim očigledna a tu je i epizodno pojavljivanje Stephena Kinga kao vozača kamiona. Iako mnogi zameraju ovoj priči da je tek osrednja ja sam je pronašao kao prilično zanimljivu, dinamičnu a najpre - poučnu. U današnje vreme kada horor autori pokušavaju da ispadnu mnogo pametni zaista nedostaje priča kao što je The Hitch-hiker, jednostavnih ali direktnih, sa jasnom porukom i poukom.

I – to bi nažalost bilo sve. Za razliku od Creepshow 1982 Creepshow 2 ima samo tri priče u ukupnom trajanju od nepunih sat ipo, pre svega zbog finansijskih razloga (već gore spominjani problemi sa budžetom). Inicijalno je planirano da film sadrži još dve priče (Pinfall i Cat from Hell) ali se od toga odustalo, prva priča nije nikada filmovana dok je druga pronašla svoje mesto u antologiji Tales from the Darkside - The Movie. Za razliku od prvenca u ovom filmu je stripski feeling nešto manje dominantan, manje je uokvirenih kadrova, stripovskih balončića i drugih elemenata a jedino što je preostalo su stripovski tj. animirani prelazi početnih i završnih kadrova svakog segmenta i jedna ne baš previše zanimljiva animirana međupriča o klincu, drugim klincima koji ga maltretiraju i biljci mesožderki. Još slabiji od toga su prolog i epilog sa nekim stvorenjem koje sebe naziva The Creep. Njegovo pojavljivanje i ono što izgovara nije nimalo duhovito, verovatno nije ni trebalo da se nađe u ovom filmu, ali generalno posmatrajući ovaj film jeste relativno zanimljiv (makar dva od tri njegovih segmenata) pa kao takav može da bude veoma gledljiv iako ga po značaju i kvalitetu nikako ne treba porediti sa prvencem iz 1982. godine.