HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Ruben Fleischer

Uloge: Jesse Eisenberg, Emma Stone, Woody Harrelson

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1156398/

Trailer: https://youtu.be/8m9EVP8X7N8

Pogledajte još: Shaun of the Dead (2004)

Pre jedno 5-6 godina, jednog nedeljnog popodneva, u mojim odajama su se gledali horor filmovi, u ne sasvim odgovarajućem filmskom društvu. Ne sećam se koji je film išao pre toga ali kada je slučajnim odabirom na red došao Zombieland prisutnima se apsolutno nije dopao, njihovi komentari i neshvatanje viđenog su kod mene izazvali popuštanje i on je nakon samo 15-tak minuta zamenjen nekim verovatno mnogo gorim. Dotično filmsko društvance sam od tada počeo uporno izbegavati a filmu se do sada nisam vraćao što se ispostavilo kao velika greška: ne samo da sam ga morao i trebao pogledati tada već i nekoliko puta u međuvremenu!

Verujem da je većina vas već pogledala ovaj film ali za one malobrojne (među kojima sam do skora bio i sam) evo kratkog zapleta... Desila se jedna velika planetarna zombi apokalipsa ali za razliku od mnogih novijih zombi naslova Zombieland ima i odgovor kako je do nje došlo: naime, bolest ludih krava je mutirala i prešla na ljude uništavajući čovečanstvo kakvo je do tada bilo poznato, ostavljajući kompletan svet u ruševinama i pretvarajući sve stanovnike planete u krvožedne agresivne kreature bez grama mozga. Dobro, kao i obično virus (još) nije uspeo da zarazi baš sve ljude a malobrojnu ali odabranu grupu slučajnih prolaznika, koja bi trebala da negde i na nekom mestu (zato idu na bogomdani i navodno nezaraženi istok) započne novu ljudsku vrstu, čine sve sami predstavnici modernog društva. Centralni karakter filma je Columbus, stidljivo-iskompleksirani momak koga je najlakše opisati domaćom rečju - geek. Zombi apokalipsa ga je prekinula u redovnoj partiji World of Warcrafta (i maštanju o prvoj devojci) i naterala da se mane monitora i miša i krene kroz devastiranu državu kako bi došao do nezaražene teritorije.

Na putu susreće Tallahasseea, mačo-men parodiju, snagatora koji je tvrdoglavo odvažan da ”chew bubblegum and kick ass but he is out of bubblegum” (verovatno znate iz kojeg filma je ova čuvena rečenica), 40-godišnjaka koji je naoružan i puca bez pitanja, sa setom se seća svog malog kuce a brutalno otkida udove zombijima i komada ih dok traži svoje omiljene čokoladice (dakle ne bubblegum) po napuštenim supermarketima. Njih dvoje silom prilika nailaze na dve devojke (Wichita i Little Rock) koje su im koliko odbojne toliko i simpatične. Ova četvorka na svom putešestviju kroz Ameriku nailazi na sve i svašta (najčešće samo na zombije) a tek mali predasi (kuća Billa Murreya, recimo) pokazuju da na propalom svetu ipak postoji živih ljudi. Ovaj svojevrsni zombie road trip teče dosta pravolinijski, na papiru ni ne deluje previše originalno, ali je u praksi izuzetno zanimljiv, zabavan, poletan, dobro osmišljen, gotovo bez ikakvog praznog hoda a gledalac od prvog minuta filma seda na jedan zombie rollecoaster i sa četvoro junaka proživljava svakojake zgode i nezgode (zapravo skoro sve su nezgode).

Već od prvog minuta (od špice tokom koje slušamo editovani hit Metallice For Whom the Bell Talls) stavljeno nam je do znanja da je Zombieland odlično produciran film, prilično komičan i snimljen na moderan način. Zaboravite većinu zombie horora koje ste videli poslednjih godina jer je Zombieland pravi raj za oči i praznik za napaćenu horor dušu: gotovo svaki kadar (pogotovo tokom prve polovine filma) je izuzetan, scene su bogate detaljima i kvalitetnom scenografijom a kadrovi haosa koji vlada na autoputu i brda olupina sa sve razvaljenim avionom zaista oduzimaju dah. U kasnijem toku filma se radnja seli u enterijere (mada i tokom tih scena film izgleda prvoklasno) a, paradoksalno, završnica filma koja se dešava u šljaštećem ali mračnom luna parku deluje najneatraktivnije. Kompletan film deluje moderno, montaža je brza i prilagođena relativno mlađoj publici a brojni animirani natpisi koji su umetnuti u ambijent (titlovi o brojnim zombi pravilima) najčešće postižu adekvatan efekat. Humor je uglavnom uspeo, nije vulgaran, američki je (samo)kritičan a neuspelih šala je veoma malo, što je zbilja retkost za jednu horor komediju.

Ipak, ispod komične površine Zombieland je veoma ozbiljan film gde u svakoj sceni možete videti razne poruke, kritike i metafore, počevši od toga da je Amerika (pa i ostatak sveta, ali to Amerikance ne zanima) zemlja zombija nastanjena sebičnim i bezosećajnim stvorenjima koja napadaju i iskorišćavaju sve živo, preko prikaza muškaraca (smotani mladići i usamljeni sredovečni emotivci), žena (koje bez trunke emocija i podmuklo iskorištavaju muškarce), poznatih glumaca (koji u poznim godinama gube svoj identitet i priklanjaju se bezličnoj većini) pa sve do sveopšteg hedonističkog stava modernog društva koje iznad i pre svega ceni dobru zabavu i provod (cilj ekipe je da pre smrti stigne u luna park). Razne stvari se mogu videti i zaključiti gledajući ovaj film ali dosta toga nakon prvog gledanja ostaje nedokučeno pa je upravo zato Zombieland veoma pogodan za reprize. Siguran sam da bi se svakom narednom projekcijom uočio neki novi detalj, neka nova poruka ili neka druga kritika raznih društvenih pojava, osobina, trendova i slično.

Gluma i likovi su od krucijalnog značaja za jednu horor komediju a Zombieland ih ima izuzetne. Woody Harrelson krade ovaj film od glavnog protagoniste ulogom sipatičnog i žestokog Teksašanina koji je to postao silom prilika. Woody tj. Tallahassee malo progovara, najčešće govori vatrenim ili hladnim oružjem, a često zna da izvali neke one-linere čime pridobija naklonost gledalaca. Za razliko od njega Jesse Eisenberg tj. Columbus može biti simpatičan isključivo zato što su se u njegovom liku (hteli to ili ne) mnogi gledaoci prepoznali. Columbus je nesrećno zaljubljen u Wichitu, ne samo zato što je Emma Stone lepa već i zato što je jedina ženska osoba u njegovj blizini (pa i mnogo šire). Emma je dobra u svojoj ulozi podmukle, nezahvalne i prevejane devojke a tada još maloletna Abigail Breslin je vrlo simpatična u ulozi Little Rock, neophodnoj podršci starijoj i iskusnijoj koleginici. Ne bi bilo pošteno izostaviti ni cameo pojavljivanje Billa Murreya koji u nekoliko scena u svom luksuznom domu kazuje mnogo toga o modernom Hollywoodu, o glumcima koji su (po tom istom Hollywoodu) zreli za penziju ali i o mladim naraštajima i njihovom odnosu prema glumačkim legendama.

Gledajući ovaj film naučili smo mnogo, recimo da muškarci ne mogu preživeti bez lepih žena a da su one suviše lukave i sebične da bi trpele takve mačo-naivčine. Takođe, naučili smo i da se kvalitetni filmovi poput ovoga ne snimaju baš svaki dan (čini se, nažalost, samo jednom u deceniji) a i da se njihovi sequeli ne rađaju kao sezonski nastavci kojekakvih osrednjih (ili ni to) ostvarenja.