HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Andrew Jones

Uloge: Terri Dwyer, Harriet Rees, Lee Bane

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt5457484/

Trailer: https://youtu.be/L2liMDo4bvI

Pogledajte još: The Strangers (2008)

Koliba, vukojebina, maskirani ubica sa mačetom i čekićem... Da, Cabin 28 bi trebao biti još jedan slasher film, neinspirativan, neoriginalan, možda i pomalo dosadan, hiljadu puta viđen ali - film kojem nijedan fan sličnih filmova i pored nevelikih očekivanja naprosto ne može da odoli. Nažalost ili na sreću ovo ipak nije slasher film a to postaje jasno odmah po startovanju filma kada pročitamo nekoliko ispisanih linija teksta a zatim ispratimo nekakvu policijsku istragu. Tada saznajemo da je ovaj film inspirisan istinitim događajima, da je u pitanju ozbiljnije ostvarenje od bilo kojeg slashera ali i da film nema završetak (o tome kasnije).

Naime, film Cabin 28 je nešto slobodnija interpretacija famoznog zločina koji se desio 1981. godine (masakr poznat pod nazivom Keddie murders) a koji do današnjih dana zaokuplja pažnju američke javnosti iako se već odavno vodi kao ”cold case” a istraga ne pokazuje nikakve pomake. Toga dana, 11. aprila 1981. godine, kasno uveče ili rano narednog jutra, od strane nepoznatih napadača ubijeni su majka (36 godina), njen sin (15), njegov najbolji prijatelj (17) a 12-godišnja ćerka je nestala i nekoliko godina se vodila kao oteta (njena lobanja je pronađena 1984. godine na mestu udaljenom skoro 100 kilometara od kolibe u kojoj je ubijena porodica. Ubistva su se izvšila ukradenim čekićem (dakle ništa od mačete sa omota filma koja je tu ubačena samo reklame radi) a dotični alat kojim se ubilo je (navodno) pronađen tek 2016. godine što je i „odledilo” istragu. Nažalost, dvojica osumnjičenih (čije zlodelo nikada nije pravno dokazano niti su oni procesuirani) su već pokojnici, Koliba br. 28 je 2004. godine srušena a od starog slučaja su ostale samo uspomene, novinski članci diljem interneta i film pod nazivom Cabin 28.

Ovaj film je širom interneta dobio zaista katastrofalne ocene, na renomiranom iMDB-u u trenutku pisanja ovog opisa ima ocenu od tek 3.7 dok ga je većina user reviewsa ocenila ocenom 1. Iako sam svestan da će i većina čitalaca koji budu pogledali ovaj film oceniti ga kao obično đubre (realno, film poseduje dosta problematičnih aspekata) nikako se mogu složiti sa ovolikim hejtom, jer, naprosto, gledao sam mnogo slabije filmove ove godine. Osnovni problem je što gledanju Kolibe 28 ne smete prići kao običnoj jednoipočasovnoj zabavi (ne samo zato što je film mnogo kraći), kao slasheru (na šta omot ili naziv navode) ili kao tipičnom home invasionu (na šta navode maskirane ubice sa omota). Da bi postigao zadovoljavajući efekat filmu pristupite isključivo kao nešto slobodnijoj interpretaciji jednog istinitog događaja, kao dešavanjima koja su se (možda) baš tako odigrala i kao potencijalnoj rekonstrukciji masakra koji je dugo vremena ledio krv u žilama američke javnosti i intrigirao sve one koji su pratili potragu za vinovnicima zločina ili za (tada) nestalom 12-godišnjom devojčicom.

Upravo zbog toga pre gledanja filma preporučujem nešto što inače u nekim drugim okolnostima ne bih: preporučujem da fanovi filmova zasnovanih na istinitim događajima (a koji jesu ciljna publika ovog filma na našim prostorima, jer sumnjam da iko zna za ovaj davni događaj koji naši mediji nisu ispratili) pročešljaju internet i informišu se o celokupnom slučaju, pročitaju poznate detalje zločina i istrage, te pogledaju autentične fotografije petočlane porodice (neki članovi su preživeli masakr), same kolibe ali i krvavog mesta zločina. Na taj način će radnja koju budu posmatrali dobiti na značaju i dubini, zanemariće neke sasvim očigledne propuste a „završetak” filma će posedovati čak i nezanemarljivu emotivnu notu. Jedna od prvih stvari koju ćete primetiti u samom filmu je izgled vremenskog perioda koji je prilično dobro prenesen, svojski sam se trudio da posmatram svaku sitnicu (kao i uvek do sada jer sam pasionirani fan verodostojnog prikaza starih vremena) i osim nekoliko nešto modernijih frizura (pre svega muških karaktera) nisam primetio veće probleme. Ono što narušava retro utisak je moderna kamera koja je nešto nemirnija u napetijim scenama i moderna, skoro kristalno čista fotografija.

Vizuelni prikaz porodice je prilično veran a majka u filmu veoma liči na stvarnu majku koja je mučki ubijena. Same scene ubijanja su dosta napete, brutalne i prilično nelagodne za posmatranje a policijska istraga koju vidimo pre i posle centralnih događaja donosi tek poneku informaciju i dosta bolju glumu sporednih karaktera (svedoka). Završetak filma je prilično tužan, autori su uspeli da dotaknu emocije gledalaca i to je svakako jedan od najuspelijih segmenata ovog filma. Tu negde se i završavaju pozitivne strane ovog ostvarenja ukoliko ga posmatrate kao rekonstrukciju davnih dešavanja. Film sam posmatrao upravo na taj način pa otud pomalo visoka krajnja ocena a oni koji pristupaju gledanju isključivo kao filmu za zabavu dotičnu ocenu mogu slobodno prepoloviti i to zbog sledećih razloga... S obzirom da se o toj večeri zaista malo zna (svi koji su nešto znali su već odavno mrtvi) autori su pribegli fikciji i slobodno interpretirali svoje viđenje onoga što je prethodilo masakru. Cela večer je podeljena na vremenske celine a mi posmatramo dešavanja u unutrašnjosti kolibe najčešće iz vizure ćerke a nešto ređe majke.

Iz nepoznatih razloga ćerka u filmu nema 12 godina već je nešto starija (recimo 16 ili 17). Pretpostavljam da je to urađeno da bi se smanjio šok kod gledalaca (ubijanje devojčica čekićem svakako nije dobrodošlo u modernom komercijalnom hororu) ali i da bi se film približio potencijalnoj publici koja je većim delom upravo starosti ćerke u filmu. Čak i ovako fiktivna interpretacija dešavanja (koja su vrlo lako i mogla biti upravo takva) nema dovoljan kvantitet da bi mogla činiti jedan propisno popunjeni celovečernji horor film. To znači da se centralna dešavanja vrlo brzo završavaju, čini ih tek nekoliko scena (uvod, upad u kuću, potera, ubistva i otkrivanje istih) a sve one realno treba da traju jedva pola sata. Da bi koliko-toliko proširili svoj film autori su pomalo veštački razvukli radnju ubacivanjem nekih ne baš potrebnih kadrova, fokusiranjem na ne baš bitne momente, ubacivanjem ne baš toliko korisne policijske istrage i presporom odjavnom špicom koja traje celih 10 minuta. Čak i ovako razvučen film doživljava svoju kulminaciju neposredno nakon 50-og minuta a celokupan (sa famoznom slow motion odjavom, tužnim flashbackovima i drugim produženjima) traje jedva 83 minuta.

Evo još zamerki. Filmu zameram što u završnici kada gledamo tužne flashbackove nekada sretnih članova porodice nisu korišćene stvarne fotografije krvnički ubijenih čime bi film bio ne samo šokantniji, potresniji i tužniji već bi bio podsećanje i svojevrsni virtuelni spomenik žrtvama Kolibe 28 koji nikada ne bi mogao biti srušen ili zaboravljen (nešto slično smo videli u finalu The Conjuring serijala). Film takođe pati i od brojnih klišea a autori su dosta toga objasnili naivnošću tinejdžerke što ne deluje previše uverljivo i mnogo bi prikladnije bilo da je u pitanju naivna i nevina 12-godišnjakinja, onako kako je i trebalo da bude. Ubice (za koje se ne zna ko su, koliko ih je bilo i kako su izgledali) ovde su predstavljeni kao maskirani home invasion likovi, negde između The Strangers i The Purge. To je moderan detalj koji se pomalo ne uklapa u retro ambijent ali mu ne prigovaram mnogo. I na kraju - upitno je i da li film u ovakvoj formi uopšte ima svoju svrhu postojanja jer su neke činjenice promenjene (godište ćerke), njena sudbina ostaje nepoznata a slučaj koji posmatramo nikada nije zatvoren. Nešto saznajemo u finalnom brifingu ali je to malo da bi film bio završen, da bi dobio potrebnu poentu i da bi gledaoci izvukli bilo kakve pouke osim one standardne - ne budite naivni i ne otvarajte vrata strancima (već se naoružajte čime bilo).