HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Karyn Kusama

Uloge: Logan Marshall-Green, Emayatzy Corinealdi, Michiel Huisman

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2400463/

Trailer: https://youtu.be/0-mp77SZ_0M

Pogledajte još: Get Out (2017)

The Invitation sam imao nameru pogledati još nakon njegovog izlaska ali me je njegova žanrovska pripadnost (prvenstveno je etiketiran kao drama) ipak nekako odbijala, sve do trenutka kada mi film nije preporučila cenjena čitateljka Olja. Nakon njegovog gledanja mogu da potvrdim da je u pitanju drama, spora, mračna i teška, a da tek u kulminaciji dobija određene horor elemente zbog kojih definitivno pripada ovoj stranici. Ipak, gledaocima koji nisu tolerantni na sporo odvijanje filma (a The Invitation je uber-spor) savetujem da dobro porazmisle pre pristupanja njegovoj projekciji...

Da sam The Invitation pogledao onda kada je trebalo, dakle pre dve godine, u opisu filma Get Out bih napisao da njegov uvod veoma liči na uvod The Invitation: i ovde imamo jedan mladi interracial par (doduše devojka je Afroamerikanka), i ovde se taj par uputio na nekakvo porodično okupljanje, i ovde na putu do destinacije automobilom udaraju životinju a po pristizanju u „porodičnu” kuću i u ovom filmu sledi čudna, nelagodna i napeta atmosfera koja „urla” da će nešto (ne)predviđeno i veoma šokantno da se desi. U ovom slučaju u fokusu radnje je mladić po imenu Will koji sa svojom novom devojkom, tamnoputom Kirom, odlazi na sedeljku koju je organizovala njegova bivša supruga Eden. Po pristizanju u kuću njih dvoje osim Eden zatiču njenog novog supruga ali i gomilu prijatelja, rođaka i poznanika, od kojih neke na veliko iznenađenje vide po prvi put. Iznenađenje prisutnim gostima i domaćinima ipak pada u drugi plan jer Willa preplavljuju uspomene i tuga zbog toga što se u svom nekadašnjem domu nalazi po prvi put od tragedije koja je zadesila njega i njegovu tadašnju suprugu pre dve godine.

Ova tragedija, baš kao i većina odnosa među likovima, u početku filma su obavijeni ogromnim velom tajne a ne tako česti flashbackovi iz prošlosti i još ređi dijalozi koji nešto jasno govore prilično sporo otkrivaju šta se to zapravo desilo i zašto se neki likovi ponašaju prilično sumnjivo. Najsumnjivije se ponaša Willova bivša supruga čiji usiljeni osmeh, napadna ljubaznost ali i oči koje samo što ne zaplaču jasno govore da nešto tu duboko nije u redu i da ovo nije samo jedan običan porodični (i komšijski, prijateljski) ručak. Upravo ovo može biti jedan od problema (doduše ipak ne toliko krupnih) tokom prvog časa filma: Will konstantno sumnja da se nešto dublje krije iza poziva na večeru, prisutni ga ubeđuju da se opusti i da je sve u redu ali gledaoci i pored autorovog pokušaja da ih zavara i da ih dovede u nedoumicu u vezi Willovih predosećaja ipak znaju pravu istinu. Time je upropaštena neizvesnost ali konstantna misterija i želja za otkrivanjem pozadine večere tera gledaoca da ostane prikovan uz ekran do samog kraja filma koji kulminira nečim što je ipak suviše očekivano. Pretpostavljam da bi neki gledaoci koji ovom filmu pristupe isključivo kao drami mogli biti iznenađeni onim što sledi u završnici ali ja sam se već nagledao sličnih preokreta, počevši od nekih starih giallo filmova pa naovamo, te mogu tvrditi da je sve to moglo a možda i moralo biti ubedljivije.

Evo o čemu se radi: film tokom svog prvog časa ima zaista odličnu atmosferu, mahom zloslutnu, gledalac svakog trenutka očekuje da Willova paranoja eskalira u nešto uvrnuto, bolesno ili eventualno šokantno a misterije koje okružuju većinu likova često postaju skoro bizarne (scena gde Will posmatra jednu žensku osobu kroz odškrinuta vrata, naprimer). Odavno nisam gledao film koji je svog lika (ali i gledaoca) stavio u nelagodniju poziciju i odavno nisam imao želju da nekom karakteru na ekranu viknem - beži iz te luksuzne kuće koja se nalazi u bogatom predgrađu grada brže nego što bi bežao od krvoloka koji kolje po kolibi u šumi! I sad, tako pripremljeni na spektakularno finale, kada svi otkriju svoja prava lica, gledaoci će u principu ostati kratkih rukava jer je to i takvo finale nedovoljno šokantno, veoma očekivano, vizuelno ne previše spektakularno a onda i zbrzano tj. suviše kratko. Dobro, pretpostavljam da bi se i događaji u stvarnom životu mogli odigrati istom brzinom i završiti se istim rezultatom ali se ipak ne mogu oteti utisku da smo ostali kratkih rukava i da je finalna trećina filma mogla biti eksplicitnija, bolesnija, spektakularnija i šta sve ne. Jedno što moram priznati je da tokom završnih dešavanja vidimo prilično napete scene ali to sve relativno kratko traje da bi moglo popraviti utisak razočarenja i izneverenih očekivanja.

Veliko je pitanje i kome je ovaj film namenjen jer će već samim svojim uvodom on odbiti manje strpljive gledaoce dok će oni koji nemaju problema sa dramskim odvijanjem radnje verovatno biti razočarani raspletom a pogotovo pomalo budalastom završnom scenom. Ta i takva završna scena ipak otkriva poentu filma; i tada a i pre toga posmatramo kritiku modernog zapadnog ali isključivo dobrostojećeg građanskog sloja društva, pa stoga možemo videti kritički osvrt na razne hipstere, uspešne „dame”, gej parove, na mnoge nacije (reklo bi se da je na večeri svaki od prisutnih druge rase ili porekla) a svima njima je zajedničko da više ne umeju da svojski uživaju u životu, da su prilično otuđeni i lišeni emocija, da nisu previše komunikativni a vrlo su izveštačeni, što zbog raskalašnog načina života koji upražnjavaju što zbog ličnih tragedija sa kojima ne uspevaju da se nose. Upravo u ovakvim ciljnim grupama poroci imaju veliku šansu da se ukorene pa tako osim droge mnogi od pomenutih lakovernika bivaju bukvalno usisani u razne sekte. Ovaj film se ne bavi toliko samim kultom već onim što može da se desi kada čovek bez unutrašnjeg mira a sa puno nerešivih problema bude namamčen slatkorečivim baljezgarijama prefriganog vođe kulta.

Karyn Kusama (Jennifer's Body, jedan segment ženskog omnibusa XX) je zaista odlično režirala ovaj film a majstori fotografije su uspeli da stvore vrlo mračan ali savršeno vidljiv ambijent koji je jednoličan (kompletan film se dešava u samo jednoj kući) ali nije monoton i dosadan za posmatranje. Glumačka postava je na visokom nivou a tu prvenstveno mislim na Logana Marshall-Greena u ulozi Willa koji se vrlo dobro snalazi i u ulozi prijatnog momka i u ulozi paranoika koji sumnja bukvalno na svakoga. Pretpostavljam da bi se podjednako dobro snašao i u ulozi final boya ali mu autori filma, nažalost, nisu baš dali prilike za to. Zanimljivi, dobro odglumljeni i različiti karakteri su jedan od jačih aduta ovog sporog filma koji preporučujem svim gledaocima koji više cene atmosferu od dinamike.