HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Kiyoshi Kurosawa

Uloge: Masato Hagiwara, Kôji Yakusho, Tsuyoshi Ujiki

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0123948/

Trailer: https://youtu.be/N-5SyCpc87o

Pogledajte još: Sakebi (2006)

Cure (mnogo komplikovanog originalnog naziva) je psihološki triler film nastao po scenariju i u režiji Kiyoshija Kurosawe (autor originalnog filma Pulse iz 2001. godine), film koji sadrži elemente horora pa kao takav svakako pripada ovoj stranici. Iako na prvi pogled deluje kao policijski triler film, a na drugi pogled čak i kao nekakav mračni noir proizvod, on je prvenstveno tužna storija o gubitku identiteta, međusobnom udaljavanju ljudi i praznini koja nastaje među njima, praznini koja ih bukvalno uništava. Da sve ne bi bilo samo u domenu društveno-socijalne drame tu je obavezno i sveprisutno zlo koje postaje sve intenzivnije kako mu se čovek približava i sve smrtonosnije kako ga bolje spoznaje...

Sve počinje iznenadnim talasom monstruoznih ubistava i bizarnih samoubistava koji je zahvatio Tokio a dugački niz (samo)unakaženih tela se, čini se, bukvalno nastavlja u nedogled, bez ikakvih pravila i zakonitosti... Inspektor Kenichi Takabe i psiholog Makoto Sakuma rade na ovom slučaju i pokušavaju otkriti barem neki zajednički imenitelj koji povezuje ove naizgled nepovezane zločine a u prvi mah to je samo jedno misteriozno i krvavo ”X” koje je urezano u vrat svake žrtve. Nešto kasnije se ispostavlja i da je svim (samo)ubistvima prethodio kontakt ubice sa jednim misterioznim momkom ali hapšenje dotičnog umesto da stavi tačku na seriju zločina bukvalno ne rešava ništa: nepoznati mladić se ničega ne seća, policija ne poseduje nikakve podatake o njemu u svojoj bazi podataka a iz njega se ne može izvući bukvalno nikakve informacije pa istraga opet tapka u mestu... Ono što je još čudnije je da se ubice, koje su uvek pronađene pored ili nedaleko od mesta zločina, apsolutno ničega ne sećaju, ubilačke namere su dobili iznenada a zločine su i prema sopstvenim priznanjima izvršili bez ikakvog povoda. Detektivi bez nekih drugih dokaza opravdano sumnjaju na nekakav trans ili hipnozu a istraga će pokazati da li su bili u pravu...

Cure se bavi teškom i depresivnom tematikom pa stoga nimalo ne čudi odluka da se radnja ovog filma smesti u oronula tokijska predgrađa, prenaseljena ali pusta, često devastirana i ruinirana. Iako se film bavi čovekom ljudi na ulicama ovog mnogoljudnog grada skoro i da nema, jasno nam poručujući da je pojedinac u modernom svetu veoma usamljen, da se nalazi isključivo sam sa sobom i svojim problemima (inspektor ima nerešivih problema sa bolesnom suprugom), bolestima (supruga policajca ima dugačak istorijat psihičkih bolesti), traumama (doktorka vuče traume još od specijalizacije i pre toga), strahovima, gubicima i drugim teškim stanjima i nasleđima. Kada se radnja dešava u zatvorenim prostorima situacija je još tužnija jer su u pitanju skučene policijske kancelarije, mračne zatvorske ćelije, ogromne bolničke prostorije koje su uređene u minimalističkom stilu, napušteni i devastirani proizvodni pogoni ili prostorije doma koji je sve drugo samo ne topao, upravo zbog nekih od gore spomenutih razloga. Likovi koji (makar naizgled) nemaju neki od problema veoma brzo bivaju uvučeni u pakao tmurne i sumorne svakodnevnice ili u kontaktu sa zlom počinju da ispoljavaju svoju mračnu stranu za koju nisu ni znali da je poseduju...

Kiyoshi Kurosawa opšti depresivni utisak dodatno pojačava razvučenim odvijanjem radnje (film traje nešto manje od dva časa) ali i sporom režijom i montažom koja rezultuje mnoštvom kadrova tokom filma koji traju i po više minuta, što je zaista pravo zadovoljstvo i uživanje posmatrati. Vizuelni dojam koji stvara ovaj film je vrlo specifičan i neobičan, letargičan i sumoran a povremeno podseća čak i na neke predstavnike ruske škole koje sam opisao na ovim stranicama. Veoma mi se dopao i kvalitet fotografije koji je za moj ukus perfektan. Zaista ne znam koja je kamera ili tehnologija stavljena u funkciju za potrebe snimanja ovog filma ali on vizuelno izgleda pomalo retro, poput deceniju starijih filmova, dakle izgleda odlično, uvek osveteljeno, jasno, precizno i (što je pomalo paradoksalno) - nemračno. Fotografija je mahom u pastelnim tonovima a ono što mi se nije dopalo su neke ispodprosečne scene koje svojom jeftinoćom odudaraju od ostatka vizuelnog identiteta. To se pre svega vidi tokom nekoliko vožnji likova automobilom ili autobusom jer se tokom tih vožnji jasno vidi da su snimljene u studiju a magla koja tada provejava oko prevoznog sredstva stvara nekakvu dreamlike atmosferu što ne znam da li je bila ideja autora.

Ne mogu reći ni da mi se dopao „negativac” koji je suviše neharizmatičan, dosadan a vrlo često i iritantan sa svojim bezbrojnim kontrapitanjima kojima odgovara na svako njemu postavljeno jednostavno pitanje a takođe se primećuju i neki nejasni momenti tokom gledanja Cure koji možda mogu da nestanu tokom druge projekcije. Tu je i pomalo zbrzano finale koje je još čudnije ako imamo u vidu ukupno trajanje filma a tu su i neka ubistva koja se dešavaju van našeg vidokruga. Specijalni efekti koji se vide u nekoliko navrata su više nego zadovoljavajući (skidanje kože sa lica leša, recimo) ali akcenat ovde svakako nije na njima pa ukoliko ste zavisnik od dotičnih Cure svakako ne predstavlja vaših 110 minuta. Međutim, ukoliko volite azijsku kinematografiju a zanima vas tema hipnoze i mesmerizma Cure bi za vas mogao biti jedan od boljih horor filmova koji dolazi s tog područja.