HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Jimi Jones

Uloge: Traci Lords, Frank Whaley, Dina Meyer

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0470993/

Trailer: https://youtu.be/srsYbxcwqXc

Pogledajte još: The Gravedancers (2006)

Po želji cenjene čitateljke Sanje opisujem film Crazy Eights, horor koji je prikazan na After Dark's HorrorFestu 2007. godine (jedini koji sam gledao iz tog repertoara, što me je pomalo začudilo), a koji spada u drugorazredna, pa čak i trećerazredna ostvarenja. Zapravo, ovaj film spada u grupu ostvarenja koja na prvi pogled izgledaju skoro odlično, nekom slučajnom prolazniku pored TV-a na kojem se prikazuje ovaj film bi se čak učinio i kao vrlo atraktivan, i od koga se može skrpiti vrlo efektan Youtube trailer. Međutim, kada se zagrebe ispod površine veoma brzo se uviđa da osim vizuelnih zanimljivosti malo šta preostaje...

Osnovna ideja filma je sledeća: između 1954. i 1976. godine preko 600 dece, mahom iz siromašnih porodica, je ustupljeno („dobrovoljno su prijavljena”) da učestvuju u brojnim medicinskim ispitivanjima i psihološkim testovima. Većina ove dece je i skončala u dubinama tajnih laboratorija na jugu zemlje a onima koji su preživeli gubi se svaki trag... Ovakva osnovna ideja za jedan horor film je veoma pogodna i u startu dovoljno jeziva, čak bi se reklo da je to i najbolji momenat kompletnog Crazy Eight, ali čim se dođe na teren izvedbe problemi kuljaju jedan za drugim. Već tokom konfuznog uvoda, koji se dešava u sadašnjosti, upoznajemo se sa nekolicinom likova koji gotovo istovremeno doživljavaju nekakve košmare, čak i kada su budni. Kada se svi oni nađu na okupu, zbog sahrane jednog svog prijatelja, i kada budemo videli da su svi podjednake dobi (a imajući u vidu i osnovnu ideju filma) verujem da će svaki gledalac znati kako u glavnim ulogama imamo decu nad kojom su se nekada davno izvodili tajanstveni eksperimenti. Naše je samo da pogledamo film do kraja, vidimo kakva ih to tarapana očekuje i na koji način će doznati šokantnu istinu o svom detinjstvu i (nepoznatom) poreklu...

Malo je reći da je uvod filma konfuzan a osim što je takav on je i iz nepoznatih razloga veoma zbrzan. Dok šest likova putuje u kuću pokojnika, pronalazi njegove lične stvari, istražuje misteriozni kovčežić sa jezivom tajnom i mapom koja će ih odvesti na ukletu destinaciju autor filma kao da se trka s vremenom i kao da je pod pretnjom smrću morao svoje delo sabiti na ukupno trajanje od 75 minuta. Recimo, u jednom trenutku, usled jezive tajne koju krije stari sanduk na tavanu preminulog, ekipa beži svojim automobilom u pravcu odakle su došli, u nekom trenutku prolaze pored jednog velikog napuštenog zdanja, nakon izvesnog vremena opet nailaze na taj objekat, pa opet, da bi posle trećeg ili četvrtog puta uvideli da se voze u krug. U tom trenutku ispred te stare kućerine vide nekakvu devojčicu, svi iz nepoznatog razloga potrče za njom, ona pobegne u tu kuću, pokušaše i oni kroz vrata da uđu ali se zbog glupog spleta okolnosti svi nađoše zamandaljeni u podrumu. I šta sad? Pa ništa, sve ove radnje što sam gore nabrojao u filmu traju tek oko minut a brza dešavanja, koja deluju kao da gledamo trailer filma, dovode do toga da osim zbrke u našoj glavi moramo porazmisliti šta se zapravo desilo i koliko kadrova nedostaje da bi radnja filma bila homogena, kontinuirana i laka za praćenje.

Ništa bolje nije ni na polju kompletne priče jer bi se ona najlakše mogla opisati rečima - ne zna se ni ko pije ni ko plaća. Zapravo, ovde se zna ko pije tj. ubija - nekakav duh njihovog nekadašnjeg „kolege” (koliko sam uspeo da shvatim) a zna se i ko plaća - šestoro junaka, i to svojim životima, ali koji su razlozi za tako nešto ne bih vam znao reći. Moguće je da film u nekom trenutku daje takve informacije ali su meni promakle zbog delimičnog naprezanja da polepim sve polupane delove priče a delom jer me je u kasnijem toku ophrvala nezainteresovanost za sudbinu likova i događaja uopšte. Film osim te problematike ima i konstantnih problema sa uzrocima ponašanja likova, sa njihovom motivacijom, sa uzrocima postupaka koje posmatramo, istorijatom i svim drugim elementima koji čine da karakteri koje posmatramo na ekranu deluju životno. Ovi likovi, ma koliko se pojedini glumci trudili da im udahnu života, deluju prilično plastično, ne deluju kao da se dovoljno dobro poznaju, njihove traume ne zanimaju nikoga, njihov bes deluje veštački, njihova razdvajanja (kojih ima u dvocifrenom broju) veoma usiljeno a njihove sudbine su očekivane i bez ikakvih iznenađenja.

Upravo te sudbine su i jedan od retkih momenata koji razbijaju opštu dosadu, mada i tu ima manjkavosti. Recimo da su ubistva dovoljno maštovita (samokopanje očiju i ždrela, ubistvo prozorom, klanje i ubadanje...), međutim, mali budžet filma se sasvim jasno ogleda u tome da se sva ubistva dešavaju van ekrana, da ih mi nikada ne vidimo već samo čujemo, a da onda dolazimo na gotovu stvar, na devojku bez očiju, na polomljenu nogu, na proburažen stomak i slično. Za utehu je to što scene zločina izgledaju odlično, veoma krvavo, i kao takve se savršeno dobro uklapaju u izuzetno efektnu scenografiju. Scenografija je efektna i zbog toga što je malo toga moralo biti izmišljeno ili sklepano: ekipa je naprosto pronašla neki napušteni objekat (nije teško zamisliti da je dati objekat zaista bio neka dečija bolnica ili psihijatrijska ustanova) i iskoristila prostor i objekte koji su nekada zaista služili svrsi. Svaki kadar ovog filma je pravi raj za oči, bilo da se dešava u ruiniranim hodnicima ustanove, u devastiranim spavaćim sobama, ordinacijama za eksperimente ili ispred zdanja, u lepom ali jezivom i pustom šumskom ambijentu.

Ono vizuelno i ono sadržajno se kod Crazy Eight nalazi na potpuno udaljenim polovima pa dok vas jedno privlači a drugo odbija veliko je pitanje da li ćete smoći snage da uopšte dovršite film. Iako na prvi pogled deluje atraktivno film zapravo nema priču, nema karaktere, nema konkluziju i deluje kao amaterski pokušaj nekog neiskusnog stručnjaka za vizuelno i/ili specijalne efekte da napravi svoj film.