HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Cate Shortland

Uloge: Teresa Palmer, Max Riemelt, Matthias Habich

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3335606/

Trailer: https://youtu.be/tbq44I_nSRg

Pogledajte još: Claustrofobia (2011)

Tokom prvih pola časa, pa i malo jače, pitao sam se da nisam pogrešio film, da nije čuveni iMDB omanuo u žanrovskom svrstavanju ovog ostvarenja, jer ono što se dešavalo na ekranu više je ličilo na (mestimično i patetičnu) ljubavnu dramu nego na jedan horor film. Srećom, kasnije se ispostavilo da Berlin Syndrome jeste film koji se može svrstati u žanr strave i užasa jer je ono što se desilo devojci po imenu Clare zaista strašno i jezivo: ovo je jedna psihološka drama, na momente sa torture & porn elementima, spora, napeta, teška i turobna ali što je najvažnije - vredna gledanja.

Ovaj dvočasovni australijski film nastao je u režiji jedne žene, Cate Shortland, što svakako nije čest slučaj u žanru, a po scenariju koji je nastao na osnovu istoimene novele izvesne Melanie Joosten. Ne bih vam znao kazati šta se to dešava u pomenutoj knjizi ali u filmu mlada australijanka po imenu Clare obilazi istočnonemačka mesta u potrazi za specifičnim građevinama koje svojim foto-aparatom pasionirano ovekovečava u veoma efektne fotografije. Na svojim proputovanjima ona upoznaje razne ljude, najčešće putnike i turiste poput sebe, ali je sudbina htela da na jednom berlinskom pešačkom prelazu upozna mladića koji joj je odmah zapao za oko. Ni Andi, lokalni profesor engleskog jezika, nije ravnodušan prema njoj, čak štaviše, pa se između njih istog trenutka rađa simpatija (zapravo privlačnost) koja direktno vodi u Andijev stan, krevet i u divlju & požudnu noć ispunjenu seksom. Ali, kao što sam već rekao, ovo ipak nije ljubavna drama pa Clare već narednog jutra uviđa da je Andi otišao na posao a nju zaključao u stan iz koga se ne može izaći. Nakon detaljnog pregledanja ona vidi blindirana vrata, neprobojne prozore, izvađenu SIM karticu u telefonu i potpuno puste zgrade komšiluka u napuštenom predgrađu Berlina tako da niko ne može čuti njena zapomaganja...

Ono što sledi u nastavku filma je borba Clare sa saznanjem da je zamandaljena u stanu iz koga možda više nikada neće izaći i u njenim prvobitnim i sasvim očekivano neuspešnim pokušajima da nadjača Andija koji sasvim uredno svake večeri nakon posla dolazi u stan da obiđe svoju „dragu” i uživa u „ljubavi”. Ti Clarini neuspešni pokušaji redovno vode do njenog kažnjavanja, često i fizičkog, pa film zna da poseduje brutalnosti, nasilje i dosta krvi mada te scene ipak nisu toliko uznemirujuće za posmatranje kao što deluju na papiru. Autorki ovog filma sasvim očigledno nije bio prioritet da snimi torture porn film, iako Berlin Syndrome sadrži i takve scene, već da jednu sasvim običnu, nepromišljenu i naivnu devojku podvrgne psihičkom nasilju od strane jednog naizgled sasvim običnog, visokoškolovanog i uglednog mladića. Osim lišavanja slobode možemo videti vezivanje, uriniranje, fetišizam, voajerizam i čitav niz drugih situacija koje su mnogo teže za posmatranje od (samo)povređivanja ili lomljenja prstiju, naprimer. Ipak, film je dovoljno komercijalan i nije namenjen isključivo osobama koje su istrenirane za posmatranje brutalnih i neugodnih sadržaja; Berlin Syndrome je savršeno pogodan i za osobe koje ne podnose horor jer će ih sudbina devojke zainteresovati da ostanu prikovani uz mali ekran do samog kraja filma.

Biće prikovani i zbog prilično realne radnje koja ne sadrži mnogo momenata kojima bi se imalo šta prigovoriti ili koji bi svojom glupošću nervirali. Osim pomalo čudne (ali ne i nemoguće) situacije da neko mesecima živi u nelegalno prisvojenom i uređenom stanu a da to niko ne primeti jedino što se može prigovoriti filmu su scene kada je Clare ipak imala šansu da utekne ali to nije iskoristila (recimo tokom jednog od retkih izlazaka iz stana kada je bila u prilici da se dokopa sekire). Kasniji tok filma poseduje neke momente koji potpadaju pod slučajnu koincidenciju, kao i momente koji su već viđeni u sličnim ostvarenjima, ali i u nešto slično nije teško poverovati jer život često piše gotovo identične priče a čak i najpažljivije osmišljeni planovi se neplanirano znaju iskomplikovati zbog nepredviđenih sitnica ili nepredvidivog spleta okolnosti. Čak i za gledaoca koji nije previše tolerantan na sporu radnju (kao što sam i sam) ovaj sporoodvijajući film je vrlo zanimljiv, napet, neizvestan (da li će se berlinski sindrom završiti kao stokholmski?) a onda i poučan, pre svega (ali ne isključivo) za ženski deo gledalačke publike. Za sve gledaoce može biti zanimljivo posmatrati ove berlinske događaje kroz metaforu ljubavne veze u kojoj je se neki ljudi osećaju bukvalno zarobljeni dok su neki drugi psihički i fizički maltretirani od strane partnera.

Osim deficita patetike (što svakako pozdravljam) film karakteriše i prefinjena režija koju odlikuje odlična kamera i stavljanje u prvi plan preplašene zatočenice. Teresa Palmer (Lights Out, Warm Bodies) u ulozi Clare je zaista maestralna i ovo je njen film, njen CV kojim će, nadam se, prokrčiti put do još većeg uspeha koji svakako zaslužuje. Teresa je svakog trenutka ubedljiva, i kada pomalo zbunjena dolazi u Berlin noseći na leđima ogromni ranac, i kada tumara gradom u potrazi za atraktivnim građevinama (i avanturom), i kada je preplavi požuda prema strancu i kada je preplašena i paralisana strahom od tog istog stranca koji je nenadano pokazao svoje pravo lice. Tog stranca, Andija, skoro isto tako ubedljivo igra Max Riemelt (Urban Explorer) koji je odličan u svojim promenama karaktera koje karakterišu svakog psiha. Andi je jednog trenutka sasvim običan mladić, baš poput onog kakvog svaki dan susrećemo a već sledećeg trenutka njegov pogled nam govori da je samo sekundu udaljen od krvoločnog nasrtaja. Još strašnije je da jedan takav čovek radi sa decom ali pravi bolesnici i psihopate su uvek prikriveni i u blizini potencijalne žrtve. Odnos ova dva karaktera je odlično prikazan, hemija između njih dvoje postoji (postojala je i fizika u početku) a završetak cele drame, koji se nazire kada otpočne poslednja trećina filma, je zadovoljavajuć po posmatrače.