HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Liam Gavin

Uloge: Catherine Walker, Steve Oram, Mark Huberman

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt4805316/

Trailer: https://youtu.be/vvQ2ClKbRcU

Pogledajte još: The Skeleton Key (2005)

A Dark Song je irski nezavisni (navodno horor) film, napisan i režiran od strane izvesnog Liama Gavina (što je zapravo potpuno nebitna informacija) kao njegovo debitantsko ostvarenje. Film je za irsku (horor) radničku klasu pušten u bioskopsku distribuciju neposredno pred ovogodišnje prvomajske praznike a pobrao je mahom pozitivne ocene javnosti i kritike diljem filmskog sveta. S obzirom da ja očigledno nisam ni javnost ni kritika meni se film nije dopao i zaista ne znam šta pojedinci mogu videti u njemu...

Ovo je jedan od onih filmova koji me je tokom svoje prve polovine ozbiljno naterao da se zapitam da li gledanje novih filmova više ima smisla, tokom njegove središnjice sam bio odlučan da se u narednom periodu posvetim isključivo filmovima iz starijeg perioda (iz vremena kada ovakav tip indie filma nije postojao a horori su bili „glupi” ali zabavni) a negde pred „spektakularni” završetak sam poželeo da se bacim na neku višemesečnu horor seriju, pa makar ona bila i crno-bela... Evo o čemu se radi u Mračnoj Pesmi: jedna žena po imenu Sophia je preživela tragediju u kojoj je izgubila sina. Sada, ona zanemaruje sve u svom životu i usredsređuje se isključivo na jedinu misiju - da kontaktira svog mrtvog sina kroz nekakav famozni ritual. U cilju izvođenja tog rituala iznajmljuje izvesnu građevinu koja se nalazi negde u sred velške nedođije, angažuje sumnjivog crvenobradog ćelavca koji (kao) drži to ritualstvo u svom malom prstu a zatim njih dvoje otpočinju pripreme za ceremoniju prizivanja mrtvog (ili tako nešto). Zašto se sve odigrava baš u tom objektu - ostaje misterija, baš kao i mnogo drugih stvari kojih se film dotaknuo; mnoge sitnice ostaju nejasne i posle (zbunjujućeg) završetka a čak i oni konci koji se mogu pohvatati su mi promakli zbog moje nezainteresovanosti.

The Dark Song nije tipičan horor već je drama procedure. Više od dve trećine filma protiče u pripremama ovog dvojca za The Ritual dok tek poslednjih desetak minuta otpada na „šokantno” ali (ne)očekivano finale koje sve pojašnjava (kad bismo se zezali). Sophia i crvenobradi Solomon su se zabarikadirali u velikoj kućerini, dogovorili su se da ne prekidaju ceremoniju ma šta (im) se desilo, prahom su oivičili građevinu tako da niko ne sme/može izaći iz kruga a zatim su naredne dane provodili u pokušajima da se kontaktira onostrano. Ako vam ovo napisano deluje nedovoljno zanimljivo znajte da je ono što ćete posmatrati još dosadnije: par mestimično komunicira nejasnim i glupim rečenicama, povremeno se i neuverljivo izdiru jedno na drugo, diskutuju o glupostima, kredom iscrtavaju razne oblike na patosima soba, pišu nerazimljivim znakovima, skidaju se goli, masturbiraju (nažalost samo on), briju leđa (srećom samo ona njemu), potapaju se, dave, pale sveće, čitaju koještarije, piju krv, jedu splačine, a onda nakon spavanja - ajd' jovo nanovo i tako u nedogled. Nakon izvesnog vremena jedna crna ptica im udara u prozor, Solomon to optimistički dočekuje rečima „Počelo je” ali ništa zapravo ne počinje, ritual mora još bolje i temeljnije da se započne a film se opet vrti u (dosadni) krug...

Recimo da je lokacija zaista odlična a ono malo kadrova koji se dešavaju u pustari, po valovitim brežuljcima, krivudavom putu ili prelepom jezercetu deluju zaista fantastično. Kuća je takođe dobro izabrana mada njenih spoljašnjih kadrova nema mnogo već se gro radnje dešava u mračnoj unutrašnjosti. Čak i ta i takva unutrašnjost može da prođe jer autor uspeva da iz takvog nedovoljnog atraktivnog okruženja izvuče više atraktivnih kadrova (naravno rituala), pa čak i da dođe na prag jezive atmosfere. Nažalost, atmosfera nije dovoljno strašna ni u jednom trenutku, pre svega jer je gledalac ugušen dosadom i nejasnim pokušajima dvoje aktera da urade ne-znam-ti-ja-šta, ali i neminovnim fokusiranjem posmatrača na otkrivanje ko je ovde šarlatan (a jeste), ko je neiskren prema kome (a i to jeste) i ko ovde nije baš najnormalniji (a nije ni jedno od njih, kako smo to blagovremeno doznali). Recimo da je dvojac u glavnim ulogama donekle uverljiv mada mi se scenario nije dopao i mislim da su pojedine reakcije likova prilično isforsirane i nedovoljno realne, makar ukoliko likove tretiramo uračunljivim. Osim Catherine Walker (Dark Touch) i Stevea Orama (The Canal) vidimo tek nekoliko karaktera u nekolikominutnim sporednim ulogama tako da se A Dark Song komotno može posmatrati kao two men show.

Završetak filma neću otkrivati ali ću reći da je njegova šokantnost protraćena, da odlična režija tih završnih scena ne može da povrati izgubljeni film a da je autor od silnog pametovanja i slanja raznoraznih metaforičnih poruka zanemario film kao takav. Verovatno da za ovakvim ostvarenjima ima potražnje (pogledajte samo niz najviših ocena na stranim eminentnim sajtovima/blogovima) i neću nikako reći da ne pokušate sa gledanjem jer ste možda upravo Vi potencijalni fan The Dark Song koji će ga nagraditi ocenom 10/10. Ali ja definitivno nisam ljubitelj ovakvih i sličnih filmova i jedno vreme ću se kloniti svih horora koji ispred te odrednice sadrže reč „drama”. Pa makar morao da se vratim na crno-bele serije iz sredine prošlog veka...