HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Matthijs van Heijningen Jr.

Uloge: Mary Elizabeth Winstead, Joel Edgerton, Ulrich Thomsen

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0905372/

Trailer: https://youtu.be/UKjErC2JLQc

Pogledajte još: The Thing (1982)

U pitanju je sasvim slučajna koincidencija i splet apsolutno neplaniranih okolnosti ali opisivanje The Thing serijala završavam tačno istog datuma kada sam ga i započeo: 10. avgusta 2014. godine opisao sam The Thing from Another World, prastari crno-beli film koji je Carpenter remakeovao 1982. godine, a nakon „samo” tri godine red je došao i na famozni prequel-remake iz 2011. godine, film koji sam stoički izbegavao još od njegovog pojavljivanja. I znate šta? Film uopšte nije loš, ili sam ja naprosto imao toliko niska očekivanja, kao i uvek kada pristupam gledanju obrada (pa još legendarnih) horor filmova...

Eric Heisserer (scenarista Final Destination 5 i Lights Out) je napisao scenario koji je polu-remake (kao što je uradio i u slučaju nesrećnog A Nightmare on Elm Street iz 2010.), radnju je smestio neposredno pre dešavanja koja smo gledali u filmu iz 1982. godine i prikazao nam šta se to zapravo desilo na norveškoj istraživačkoj polarnoj stanici nakon otkrivanja tajanstvenog svemirskog broda i zaleđenog stvora. Nakon pronalaska zaleđenog tela odmah je dovedena američka naučnica koja je sa svojim pomoćnikom trebala ispitati nepoznato telo u najstrožijoj tajnosti a njenim dolaskom u bazu postignuto je nekoliko stvari: kao prvo, glavni lik filma je postala žena jer bradati muškarci poput Kurta Russela u drugoj deceniji XXI veka više nisu popularni u filmovima. Drugo, nejaka i krhka naučnica je mnogo pogodnija za ono što je autor zamislio da ostvari (strepnja gledalaca nad sudbinom junakinje), i kao treće - njenim dolaskom u zavejanu norvešku stanicu dobijamo opravdanje zašto se svi Norvežani odjednom sporazumevaju na engleskom jeziku. Samo nekoliko bradatih fizičkih radnika ostaje verno svom maternjem jeziku pa je kao takav ovaj film maksimalno približen prekookeanskom gledaocu, takoreći - imaće utisak kao da posmatraju dogodovštine u američkoj istraživačkoj bazi.

To ne kažem samo zbog tečnog engleskog jezika (bez upadljivog akcenta) kojim se sporazumevaju Norvežani već i zbog toga što dešavanja koja posmatramo zaista i jesu delom potpuno ista kao ona koja smo videli u američkoj istraživačkoj stanici. The Thing 2011 je delom originalan film (deo koji se dešava pre dolaska naučnice i završnica filma) ali njegova središnjica predstavlja obradu starih dešavanja, u pojedinim momentima čak scenu za scenu. Određene momente koje smo videli onomad vidimo i sada, recimo dopremanje stvora u stanicu (doduše u drugom obliku), prve napade, sumnju i nepoverenje koje veoma brzo zavladava među prisutnima, iste metode testiranja, istu upotrebu oružja (bacače plamena) itd. Pohvalno je što su neki delovi priče malo prošireni pa tako saznajemo da stvor može da napravi repliku bilo kog živog stvorenja i njegove svesti ali ne i implanata u njegovom telu (metalni delovi na lomljenim kostima, metalne plombe, minđuše i ostalo). Ti delovi filma su vrlo zanimljivi, doprinose tome da stare scene posmatramo na novi način (drugačiji način testiranja), pomalo proširuju priču u zanimljivom smeru a poručuju nam i da su Norvežani i Amerikanke pametniji jer su izveli zaključak do kojeg Kurt sa ekipom nije došao (to ne verujem da je bila ideja autora al' tako ispade).

Ambijent u koji je film smešten je snežni, naravno, ali utisak je da Carpenterov film po beskonačnim belim eksterijerima i osećaju ekstremne hladnoće izgleda ubedljivije, da li zbog animiranog snega u ovoj verziji, digitalne fotografije ili nečeg trećeg. Nije da snežni ambijent ovde nije hladan ali nisam stekao utisak toliko niske temperature, promrzlina, mećave i smrtonosno hladnog okruženja gledajući The Thing 2011. S druge strane, 1982. godina je prilično verno prikazana, i kroz opremu u stanici i kroz odeću radnika i kroz njihove frizure. Tu i tamo ima nekih propusta (neki elementi izgledaju malo modernije nego što bi trebalo) ali se retro izgled filma može pohvaliti i zaista treba reći da je pažnja koju su autori uložili u verno dočaravanje tog vremenskog perioda urodila plodom. Ono što odudara od retro izgleda su specijalni efekti koji su kompjuterski animirani, dakle rađeni na moderan način a ne onako kako su u Carpenterovoj verziji. Ovako animiran stvor, njegove metamorfoze, simbioze sa telima i parazitsko stapanje u užasnu amorfnu masu povremeno i u animiranoj formi izgledaju odlično ali u nekim slučajevima daleko ispod kvaliteta specijalnih efekata i maski koje smo gledali još pre skoro 3 decenije. Da je ovo neki drugi film a ne naslednik legendarnog The Thing 1982 specijalne efekte bih ocenio odličnom ocenom ali ovako, oni su vrlo inferiorni a starijim gledaocima ili poštovaocima legendarnog filma će biti čak odbojni ili predmet mržnje i prezira.

Najzanimljivija stvar koju sam pronašao u ovom filmu je upravo to što je u pitanju prequel i što se 90% elemenata i događaja koje vidimo savršeno uklapa u film iz 1982. godine. Autori filma su zaista pazili na mnogo detalja, za vreme snimanja filma su čak na setu neprestano gledali film iz 1982. godine kako bi svaka sitnica (i ona vizuelna i ona sadržinska) bila ispoštovana i kako bi se sve naslonilo na jedan film čiju radnju većina horor fanova veoma dobro poznaje. Kada pogledate ovaj prequel/remake saznaćete šta se desilo u norveškoj stanici, otkud stopljeno telo koje su Amerikanci doneli u svoju bazu, zašto su bradonje iz helikoptera pokušavali ubiti preplašenog psa i još drugih detalja koji mogu zanimati fanove legendarnog filma. Radnja smeštena neposredno pre poznatih događaja, nažalost, donosi i ne previše neizvesnu priču jer svi znamo kako se događaji moraju završiti da bi opet započeli (tu je i jedan nejasan momenat u vezi glavne glumice) ali se drugačije nije moglo i ovo ne uzimam filmu kao manu. Da bi koliko-toliko razbili monotoniju i očekivano finale autori su ubacili nekoliko SF scena koje se odigravaju u unutrašnjosti svemirskog broda. Ovim scenama nisam fasciniran ali je činjenica da donose malo osveženja. Nažalost, neka od pitanja u vezi vanzemaljaca i dalje ostaju otvorena a verovatno nije ni fer tražiti odgovore na njih od jednog prequela, jel'...

Što se tiče glumačke postave ona nije previše pamtljiva ali nije takva bila ni u prethodniku. Mary Elizabeth Winstead (10 Cloverfield Lane, Final Destination 3, Black Christmas) je zadovoljavajuća u glavnoj ulozi ali je ponekad pomalo iritantna jer je prikazana kao konstantno uplašena i unezverena, kao da će svaki čas briznuti u plač. Nema govora o harizmi jednog Kurta Russela ali takođe nema ni potrebe za bilo kakvo poređenje; jednostavno, Mary ne obrađuje Kurtov lik, ni na koji način ga ne ugrožava, pa je stoga izbegnuto bilo kakvo upoređivanje a legendarni lik je ostao neugrožen i neukaljan, što je veoma dobro rešenje za jedan remake (setite se samo katastrofalno promašenih glavnih likova u rimejku A Nightmare on Elm Street, Carrie a pogotovo u Psycho). Uglavnom, zaključak je ovaj: možda je u ovom opisu bilo previše paralela sa filmom iz 1982. ali to se jednostavno ne može izbeći imajući u vidu da određeni deo filma jeste skoro njegova verna kopija. Srećom po film ostatak radnje, dakle radnja koja je originalna, je dovoljno dobra da sve izgleda skladno, zanimljivo i vredno gledanja, čak i za tvrdokorne fanove „originala”. Ovo je možda recept kako treba obrađivati poznate horor filmove a da svi budu zadovoljni (ili da ne budu mnogo razočarani, kako god) a možda će doći i vreme kada će se pojaviti i sequel filma iz 1982. godine... Samo da na to ne čekamo 30 godina...