HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Koji Shiraishi

Uloge: Jin Muraki, Rio Kanno, Tomono Kuga

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0930083/

Trailer: https://youtu.be/7A5VNsEeAMY

Pogledajte još: Ju-on (2000)

Čitalac Adrijan je pre dužeg vremena (hvala mu na strpljenju) predložio Noroi (iliti po naški Noroi: The Curse), dvočasovni japanski found footage horor film koji zaista poseduje zavidnu bazu fanova i poštovalaca, toliku da bi se film s pravom mogao nazvati i kultnim. Režiser filma je Kôji Shiraishi, čije zadnje filmsko horor izdanje je prošlogodišnje Sadako vs. Kayako (ja ga pamtim po originalnom ali problematičnom The Slit-Mouthed Woman), a dotični je potpisao i scenario filma skupa sa svojim starim saradnikom Naoyukijem Yokotom.

Podžanrovsku etiketu ”found footage” u slučaju ovog filma treba shvatiti uslovno: Noroi Curse zaista jeste filmovan u formi izgubljenog snimka ali je preovlađujući utisak tokom njegovog gledanja ipak dovoljno drugačiji od podrazumevanog za FF standarde. Ovaj film je zapravo rađen u formi nešto drugačijeg found footagea, u formi (kvazi)dokumentarca koji je navodno sastavljen od izgubljenih snimaka, isečaka iz raznih TV emisija i intervjua a sve tako smontirano čini jednu logičnu celinu i jednu strašnu priču ispripovedanu najčešće iz vizure autora (tj. snimatelja). Autor ovih snimaka je misteriozni kamerman ali lice ispred kamera je uvek Masafumi Kobayashi, iskusni paranormalni istraživač koga alarmira jedna mlada majka koja živi u predgrađu. Naime, ona sa svojom ćerkicom svakodnevno čuje jezive zvukove koji dopiru iz susedne kuće a kada Kobayashi pokuša da intervjuiše susedu biva zatečen njenim šokantnim i agresivnim nastupom kao i čudnovatom pojavom njenog sina (plus njegovom interakcijom sa golubovima). Nedelju dana kasnije dotična žena skupa sa sinom nestaje a komšinica koja je inicirala ovu istragu gine u saobraćajnoj nesreći zajedno sa svojom ćerkicom.

No, to je tek početak neverovatnih, nepredvidljivih, jezivih i tragičnih događaja koji će Kobayashija voditi sve dalje i dalje, sve do njegovog nestanka i porodične tragedije, što nije nikakav spoiler jer taj podatak saznajemo već na samom početku filma (uostalom, svaki found footage ima nestalog glavnog lika jer u suprotnom footage ne bi bio found, jel'). Kobayashija putešestvije od kasnije nastradale mlade žene vodi do nekih drugih osoba, one mu daju smernice da pronađe treće, a ove do četvrtih, što ukupan broj sporednih likova ove poduže istrage diže na dvocifren, stvarajući od Noroi sigurno najobimniji found footage koji ste do sada gledali. Ovaj broj sporednih (čak epizodnih) likova, u kompletu sa mestimično konfuznom ili slabo razumljivom pričom stvara od ovog filma nešto komplikovaniji materijal ali relativno prijatan za gledanje pre svega zbog svoje (kvazi)autentičnosti. Noroi zaista deluje kao dokumentarac, kao emisija koja se prikazuje na TV ekranima, kao stvarni doživljaj jednog istraživača paranormalnih pojava. Dobro, finale ovog filma se jezivošću i šokantnim sadržajem jasno distancira od TV sadržaja ali ovom filmu niko ne može osporiti da izgleda veoma realno, da većina likova deluje nefilmski (dakle, takođe realno), da su isečci iz TV programa naizgled stvarni a da kvalitet fotografije zaista izgleda kao da potiče iz neke privatne kamere.

S druge strane, filmu niko ne može osporiti (mada mnogi hoće al' šta da im radim) da je viđeni materijal prilično opširan, suviše razvučen u svojoj prvoj polovini i da sadrži veći broj likova nego što bi možda trebalo. Priznajem da sam počeo da se gubim u svoj toj šetnji od jednog do drugog, mada priznajem i da su se neke nejasnoće u kasnijem toku i složile, ali takođe priznajem da neke momente nisam razumeo, tačnije nisam ukapirao u kakvoj su vezi sa glavnom pričom. Dobro, možda je to samo subjektivni utisak (mada stoji činjenica da su svi ti momenti zanimljivi i uverljivi, recimo deo o vidovitoj devojčici) ali sam ipak tokom gledanja imao skoro isti osećaj kao kod čitanja nekih obimnijih Kingovih knjiga: da je sve to u principu nepotrebno prošireno i da je klupko dešavanja na ovaj način bukvalno moglo da se odmotava u nedogled. Istraživač bi umesto deset likova kontaktirao njih stotinu a mi bi smo znali gotovo isto kao i da je kontaktirao samo jednoga, dakle malo. Dalje, tokom prve dve trećine filma on je povremeno čak i dosadnjikav, najpre jer gledalac nema dovoljno informacija šta se to zapravo dešava (većinu toga saznaje tek u relativno zbrzanoj završnici) a onda i zato što se u određenim delovima filma skoro ništa ni ne dešava.

Zamerka je definitivno i to što film u svoje prve dve trećine uopšte ni nije horor. Ono što čini sat ipo ovog filma je čista istraga u privatnoj režiji, nešto razgovora, delova TV programa i veoma malo toga strašnog ili jezivog, barem ukoliko prizor mrtvih golubova ne smatrate za vrhunac horora. Upravo zbog toga su mi još čudniji brojni komentari kako je ovo najstrašniji film ikada, kako je to apsolutno šokantno iskustvo, najbolji azijski horor ili nešto najjezivije što je ljudsko oko videlo nakon The Blair Witch Project. Dobro, u ovom poslednjem se slažem, Noroi je taman toliko strašan koliko i veštica iz Blera, znači skoro nimalo, ali očigledno da za ovakve filmove postoji publika i da se dotična iz nepoznatih razloga skameni od straha iako se na ekranu ne dešava ništa strašno. Moguće je i da ja ne kapiram ovakve filmove (naravno, istina je negde između) i da oni jednostavno nisu my cup of (horror) tea ali... Mogu nabrajati i dalje: čovek koji je navodno vidovit a trebao bi biti poveznica između određenih dešavanja je suviše teatralan pa umesto čudaka sa darom više liči na budaletinu ogrnutu folijom kojeg treba pod hitno i trajno hospitalozovati, za obostrano dobro.

Standarni found footage problem koji se ogleda u besomučnom nosanju kamere čak i u momentima kada to apsolutno nije realno ovde je još izraženiji nego inače, pa gledamo situacije kada neki likovi više obraćaju pažnju na kadar nego na sopstveni život i stoički snimaju sve čak i onda kada im život visi o koncu. Svi ovi minusu znače da Noroi nije film za visoku ocenu ali to nikako ne znači da je gledanje filma čist promašaj, pogotovo za ljubitelje sličnih filmova i/ili azijskih horor ostvarenja. Osim što poseduje nekoliko jezivih i gnusnih kadrova tokom završnice veliki plus je i što gledanje ovako snimanog filma nije naporno: osim u nekoliko scena pred kraj filma kamera je uglavnom u čvrstim rukama snimatelja što će izazivanje standardne found footage morske bolesti smanjiti na minimum.