HOROR FILMOVI (I SF)

To zamalo da mu to pođe za rukom treći put jer je mala Margaret skoro pa bila normalna, makar izdaleka, a bila je „samo” gluva, nema i slepa. Rejmond je ipak smogao snage da pokuša još jednom pa je njegova supruga Lilian zatrudnela četvrti put, u drugom stanju je provela 10 ipo meseci sve dok na svet nije donela malog retarda koji je progovorio tek sa 14 godina i to životinjskim režanjem. Rejmondu je to prelilo čašu pa je rešio da nešto preduzme i makar malo popravi stvari: postrojio je porodicu, svoju voljenu ženicu i majku njegove „dečice” je na licu mesta udavio, mongoloidnom sinu je razbio glavu žaračem, na taj isti žarač je nabio deformisanu Suzan a zatim je slepoj, gluvoj i nemoj Margaret prerezao vrat. Zatim se obesio, štedeći tako iz nepoznatih razloga život svom najmlađem i najdeformisanijem sinu za kojeg se i dalje priča da živi u katakombama dvorca, nekoliko decenija nakon gore pomenutog porodičnog masakra. I zašto je sve to uopšte bitno? Pa zato što dvorac Gartovih služi kao mesto za inicijaciju novopridošlih mladih članova u nekakvo bratstvo ili sestrinstvo: ko u njemu preživi jednu paklenu noć (otuda i naziv filma) hrabrošću se dokazao i dostojan je članstva u Alpha Sigma Rho, ili kako li se već zvaše ta glupost od organizacije...

Pa da, ove godine je došao red na dokazivanje u hrabrosti za četvoro studenata a film počinje upravo nakon grandiozne žurke kada stariji članovi organizacije prate buduće do „ukletog” zdanja dvorca gde im daju neophodna uputstva a onda zaključavaju kapije kako niko od plašljivih klinaca ne bi mogao izaći sve do jutra. Naših četvoro junaka je preplašeno ogromnim starim objektom sa stotinama soba (kojem samo nedostaje prostorija sa spravama za mučenje) ali se ipak opuštaju pa čak i prepuštaju čarima seksa. Ipak, ono što dotični ne znaju je da su se njihove starije kolege odavno pripremile kako bi ih noćas na smrt preplašile: u dvorcu su postavljeni zvučnici preko kojih će se emitovati vriska u sitne sate, tu je ekipa sa strašnim maskama, projektovaće se i nekakvi grozni hologrami (nisam baš najbolje shvatio pomoću koje tehnologije) a sve u cilju zezanja, sprdanja i ismevanja. Za potpunu studentsku radost nedostajalo je samo nekoliko kamerica i Youtube za sharovanje sramotnih snimaka... E, ali ono što stariji članovi organizacije nisu znali a što smo mi gledaoci znali od samog početka - u zdanju zaista i dalje obitava deformisani potomak Gartove porodice, spodoba kojoj su klinci više nego dobrodošli kao materijal za ubijanje, krvolok koji ne pravi razliku između iskusnih članova Alpha Sigma Rho i onih koji to tek treba da postanu i monstrum koji je na nepoznat način sve ove godine živeo u ovom objektu...

Dobro, Hell Night nije baš sasvim ozbiljan film i postavljanje bilo kakvih rezonskih pitanja u vezi njegove radnje neće dovesti do bilo kakvih logičnih odgovora. U pitanju je tinejdžerski slasher film ali kombinovan sa haunted house tematikom i ambijentom britanskih horora 60-ih godina, čija radnja se mahom odvijala u dvorcima poput ovoga. Ovakva kombinacija žanrova i uticaja je proizvela ostvarenje koji se dešava na vizuelno specifičnom lokalitetu ali koji ne poseduje zavidnu dozu jezive atmosfere, film koji ima neoriginalnu i bizarnu podlogu ali koji nije uvek najuverljivije odglumljen i najrealniji, film koji poseduje nekoliko efektnih ubistava i dovoljnu dozu napetosti ali i sasvim očigledan (čini mi se) problem sa budžetom pa su ubistva pomalo zbrzana a ubica se ne vidi dovoljno jasno. Reklo bi se da je to sasvim dovoljno za jedan slasher iz 1981. godine a iako vas nijedan detalj koji budete videli u ovom filmu neće oboriti s nogu retko čemu ćete uputiti ozbiljnije zamerke. Ima tu mnogo momenata koji su mogli ili trebali biti drugačiji, ozbiljniji, verodostojniji ili uverljiviji ali sumnjam da će ijedan slasher fan biti razočaran kada se se spusti zavesa na paklenu noć a pogotovo imajući u vidu odlično finale filma što je danas, svedoci ste, poprilična retkost.

Film takođe poseduje nekoliko scena za pamćenje (scena sa tepihom, pre svih), neka od ubistava su zaista odlično i napeto režirana, prilično su raznovrsna (uključuju hladna i vatrena oružja, vešanja, kasapljenja, probadanja i klanja) ali je, opet, dobar deo radnje klišeiziran (obavezna razdvajanja likova, recimo) a neke scene deluju prilično glupo, naivno i iritantno (scene u policijskoj stanici). Međutim, ono što Hell Night izdvaja je Linda Blair u naslovnoj ulozi, koja je u ovoj ulozi manje uverljiva nego u ulozi Regan ali su autori filma sami krivi što nisu iskoristili njen nesumnjivi talenat. Osim presimpatične Linde gledamo još tuce manje ili više bezličnih kako muških tako i ženskih karaktera a zanimljivost vezana za kasting je da se imena monstruma ne vide ni na jednoj odjavnoj špici a da su osobe koje su ih glumile ostale do danas nepoznate.