HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Drew Gabreski

Uloge: Brian Krause, Jaimi Paige, Louis Herthum

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3311020/

Trailer: https://youtu.be/o22FovwnDM0

Pogledajte još: Dead Awake (2016)

Opise filmova koje pogledam nikada ne pišem istoga dana, čisto da bi se utisci malo slegli, ali obavezno u naredna dva dana kako neki detalj, utisak, misao ili impresija ne bi netragom nestali ili bili potisnuti od strane nekog novoodgledanog filma. Međutim, u poslednje vreme imam određenih problema sa novijim hororima jer se često dešava da se već narednog dana skoro uopšte ne sećam pogledanog filma a zna se desiti i da zaboravim njegov „maštoviti” naziv. To mi se desilo i u slučaju Be Afraid: nakon dva dana mi je gotovo potpuno ispario iz sećanja a mislim da je tako ipak najbolje, i za mene i za njega...

No, nakon premotavanja filma prisetio sam se zašto sam ga zaboravio a takođe sam čvrsto rešio da zapamtim da ga nakon pisanja ovog opisa ponovo zaboravim: Be Afraid je prilično nemaštovit, nezanimljiv i generički horor film, dakle standardan moderan horor film kakav ste gledali već stotinu puta poslednjih godina. Već sama priča deluje dozlaboga deja-vu: doktor po imenu John Chambers odlučuje se za novi početak i doseljava se u svoju novokupljenu kuću na selu gde će živeti sa svojom trudnom suprugom Heather i sinčićem Nathanom. Nešto kasnije im se pridružuje i Johnov sin iz prvog braka Ben, koji i nije previše značajan za glavnu radnju filma iako poseduje određenu minutažu. Ono što je ovde bitno je da mali Nathan (a šta bi drugo) namah po dolasku upoznaje svog imaginarnog prijatelja (koji možda baš i nije imaginaran) dok njegov otac svake noći doživljava jeziva iskustva izazvana paralizom u snu. Iako je John lekar njemu su te paralize prilično nepoznate a takođe ne može da poveže iskaze svog nestabilnog komšije koji neprestano govori (nejasno, a kako bi drugačije) o famoznoj prikazi, sinovljeve košmare izazvane od strane iste prikaze i gotovo istovetno iskustvo koje on sam doživljava skoro svake noći...

Ispostavlja se da taj misteriozni animirani čova koga svi vide ali nikako da se dogovore da je u pitanju ista osoba (otuđeno američko društvo u kojem niko ni sa kim ne razgovara, šta li) uporno otima decu u selu da ih nikada više ne bi vratio roditeljima... Zašto to radi - zaista ne znam, zašto mu u tome pomažu određeni meštani - nisam ukapirao, kako to da nikome nije sumnjiv toliki nestanak dece - nemam pojma a nemam odgovore ni na većinu drugih pitanja koje je ovaj film postavio (kome?). Recimo ovako: autor filma je imao određenu ideju koja je već dobrano pohabana ali uvek ima efekta makar na ženski deo publike (otimanje nevine dece, pobačaj itd.), smestio je radnju filma na za horor žanr uvek dobrodošao lokalitet (zaseok malog gradića), taj isti gradić je napunio meštanima koji nešto kriju (naravno), na periferiju gradića je smestio jednu strašnu misteriju (koja nikoga izgleda ne tangira previše), priču zatim obogatio sa nekoliko tinejdžerskih likova (koji nemaju skoro nikakvu svrhu ali služe kako bi gledaoci sličnog godišta imali u šta da bulje) a onda je sve to izmiksovao sa desetak višedecenijskih horor klišea. Neoriginalnosti, nejasnoće, slabi likovi i klišei definitivno ne predstavljaju recept za jedan uspešan horor film ali svakako predstavljaju definiciju modernog američkog horor filma.

Recimo da je lokacija na kojoj se sve dešava skoro odlična (sumorna vukojebina, osnežni predeli, puste šumice, mračni tunel...) ali isto tako recimo i da se većina filma dešava u zatvorenim prostorima koji nisu previše inspirativni ni atmosferični. Recimo, zatim, da je gluma na pristojnom novou (Brian Krause u ulozi dr. Johna Chambersa, naprimer) ali takođe recimo i da je scenario povrememo prilično slab i neuverljiv a da se u njemu (tj. u za njih napisanim papirnim ulogama) nisu snašli inače talentovani glumci (Noell Coet, naprimer). Takođe, recimo da je čak i takva neoriginalna priča mogla kudikamo bolje da funkcioniše da je Be Afraid urađen na drugačiji, slobodniji, hrabriji način ali ovakav kakav jeste on ne može da zainteresuje (iskusnijeg) gledaoca, ne može da mu pruži nijedan atraktivan momenat, nijednu scenu koju će zapamtiti a ne može mu izazvati niti bilo kakvu emociju (što bi film koji se bavi otmicama dece možda trebao). Da je ovo neki oslabi stari italijanski giallo ili američki slasher od pre nekoliko decenija autori bi stvari popravili sa nekoliko nagih ženskih tela i nekoliko pari nesilikonskih grudi, međutim, Be Afraid je moderni američki horor u kojem je tako nešto striktno zabranjeno...

Ono što nije zabranjeno a trabalo bi da bude su užasno muljave i mračne animacije čove iz snova koji otima na javi... Zaista ne znam kome bi ova blurovana, tamna, nevidljiva, titrava i neatraktivna pojava trebala biti strašna, prvo zato što se nikada ne vidi dobro (nisam ga uspeo ni screenshotovati za potrebe ovog opisa) a onda i zato što je komletan film vrlo naivan, nejasan i zbrkan. Takav je i ovaj bezlični monstrum koga smo već videli u brojnim sličnim hororima (The Crooked Man, The Bye Bye Man, naprimer): on nema bukvalno nikakva pravila ponašanja, njegovi postupci su vrlo nejasni (ako se već priviđa sinu koga želi da otme zašto maltretira oca), ciljevi vrlo haotični (napada decu, roditelje, nerođene bebe i, sasvim očekivano, sijalice) a ubistva vrlo šarolika i nedefinisana (otmice, mamljenja, odvlačenja, izazvani pobačaji, iscenirana samoubistva). Ovakva konfuzija u kompletu sa ostalim manjkavostima je dovela do toga da film apsolutno nije strašan a čak i nekoliko jump scare scena ne funkcionišu kako su zamišljene jer je gledalac već duboko utonuo u svet dosade... Umesto da u finalu pokuša da sklopi neku iole logičnu i smisleniju konkluziju ili da odgovori na neka važna pitanja autor (očekivano) donosi još jednu „srceparajuću” otac-mora-spasiti-svog-sina završnicu stvarajući od svog dela film kojeg se zapravo moramo plašiti...