HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Amy Jones

Uloge: Michelle Michaels, Robin Stille, Michael Villella

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0084695/

Trailer: https://youtu.be/8NzLJ0tDSm8

Pogledajte još: Sorority House Massacre (1986)

Nakon Neon Maniacs čitateljki Nadici ispunjavam još jednu želju a to je slasher horor pod nazivom The Slumber Party Massacre, prvi film u istoimenoj trilogiji i prvi deo jednog horor serijala ikada koji su napisale i režirale isključivo žene! Producent ovog filma je angažovao za snimanje slashera raspoložene žene (što verujem da nije bilo lako) a sve zbog toga da bi njegovom filmu dale određeni feministički pečat. Nisam siguran zbog čega je dotični imao tu potrebu ali gledajući ovaj film nisam stekao utisak da su stvari u njemu bitno drugačije od bilo kojeg drugog slasher filma: i u ovom, kao i u većini drugih, muškarac ubija (često i obnažene) devojke i žene a upravo to je ono što publika zahteva još od samog nastanka podžanra...

Upravo zbog toga radnja filma je veoma jednostavna, brzopotezna i hitroopisiva: pomahnitali manijak električnom bušilicom ubija svaku devojku na koju naiđe, ne postavljajući nikakva pitanja niti dajući naznake da ima bilo kakav plan ili unapred osmišljeni redosled... Da ubica ne bi bio neko bez imena, pozadine ili istorijata (mada skoro i da jeste tako) brzinski je tokom uvoda filma prikazano kako je izvesni masovni ubica pobegao iz neke ustanove zatvorenog tipa a u sceni koja sledi on u sred bela dana ubija kablovsko-telefonsku operaterku na sred školskog dvorišta a od dotične, valjda, uzima i uružje koje ne 'ladeći koristi sve do samog kraja filma. U školskom dvorištu on započinje svoj krvavi pir, premeštajući se preko propratnih školskih prostorija i fiskulturne sale ka periferiji grada, fokusirajući se na jednu sasvim običnu kuću jedne učenice koja organizuje pidžama parti dok su joj roditelji odsutni. Na nju, njene drugarice, komšinice i prijatelje usmerava svoju burgiju pomahnitali krvolok, svakim trenom im smanjujući brojnost ali ne posustajući u svojoj čvrstoj nameri da ih zbriše (tj. izbuši) sa lica zemlje...

Sama radnja filma veoma podseća na mnoge druge tinejdžerske slashere tog doba ali The Slumber Party Massacre ima nekoliko sitnica koje ga izdvajaju od ostatka slične ponude. Kao prvo i najvažnije - njegova konstrukcija je dosta drugačija jer gledaoci od samog početka znaju ko je ubica. Ne samo da se to moglo pročitati u dnevnim novinama tokom uvoda filma već dotičnog možemo videti već od samog početka u više kadrova. Autorka filma se ni za trenutak ne trudi da sakrije svog negativca, dajući nam uvid u njegovu njušku koja uopšte nije neobična i koja može da bude vlasništvo nekog našeg prosečnog sugrađanina koji je rešio da populaciju svog sela svede na razumniju meru, što filmu daje neku posebno jezivu crtu. S druge strane, vizuelna pojava ovog sasvim običnog monstruma nije toliko zastrašujuća poput pojave nekih autentičnijih slasher killera s maskama na licu, što nikada ne izgleda logično ali od negativaca stvara ikone, harizmatične face sa bedževa, postera i wallpapera, dakle nešto bezimeni ubica iz ovog filma nikada nije bio niti će biti. Teško je, zaista, udovoljiti gledalištu jer ono što je realno nije strašno i obrnuto; meni se ovakav pristup svideo jer deluje dosta verovatnije a i činjenica je da ovakav pristup jeste originalniji jer u većini sličnih filmova ubicu otkrivamo tek tokom završnice.

Ovaj film je inicijalno zamišljen kao slasher parodija, od toga se kasnije odustalo (pretpostavljam na inicijativu producenata), ali su delići nekadašnje komedije ostali u filmu u taman tolikoj meri da to ne narušava ozbiljni utisak i ne ugrožava jezu i napetost. Film nema gotovo nijedan komični deo koji može da izazove smeh kod publike ali poseduje poluduhovite neozbiljne delove koji pristaju jednom tinejdžerskom filmu a uz takav ne baš sasvim ozbiljan ton lakše prolaze i klišei i nerezonske odluke likova, kojih ima podosta. Ipak, sve ove probleme autorka je uspela da izbalansira napetošću, neizvesnoću i neprestanom opasnošću koja vreba iz svakog grma u kojem čuči spremna bušilica; uz sve to ubistva su veoma brutalna, raznovrsna i za ono vreme kvalitetna pa ćete čekajući na sledeći ubod burgije (i kontraudar mačete ili noža) zanemariti svesne ili slučajne propuste u radnji filma, u njegovoj (ne)ozbiljnosti ili neuverljivim delovima scenarija. Ubistava koja vidimo su dovoljno impresivna, reklo bi se - sasvim u skladu sa alatom kojim su počinjena, određeni deo njih jeste sasvim standardan, neka se i ne vide dovoljno eksplicitno, ali film poseduje nekoliko odličnih scena (recimo, poduža scena ubistva u školskim prostorijama i highlight filma - scena sa frižiderom).

Film je sasvim pristojno režiran i zaista je čudo da se njegova režiserka u narednim decenijama još samo tri puta otisnula u režiserske vode ali više nikada u horor žanru, ambijenti nisu previše spektakularni jer se radnja mahom dešava u kući (enterijeri i atmosfera u zatvorenim prostorima dosta podseća na legendarni Black Christmas) a fotografija je ponekad suviše mračna, što je možda problem i kopije filma do koje sam došao. Ono što mi se baš nije dopalo je hrpa „lažnih uzbuna” a takvih momenata ima skoro više nego onih slasherskih. Te se nešto čuje u ormanu a ispostavi se da je mačka, pa neko leži mrtav ali se ispostavi da nije ubijen nego se glupira i slično, tek, ovakve scene poseduje svaki sličan film ali ih ovde definitivno ima previše. Gluma nije na previsokom nivou a za potrebe ovog filma su angažovane uglavnom početnice u poslu (neke se više nikada nisu ni pojavile na filmskom platnu) a sa današnje tačke gledišta film sadrži i jednu tužnu nit zbog tragične sudbine nekih njegovih aktera, pre svega glavne glumice. Ipak, nešto slabija gluma je vrlo uspešno nadomeštena s nekoliko kadrova obnaženih devojačkih tela, na čemu autorka definitivno insistira a nama to (naravno) apsolutno ne smeta.