HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Greg McLean

Uloge: John Gallagher Jr., Tony Goldwyn, Adria Arjona

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1082807/

Trailer: https://youtu.be/AJ0x3OS4ML0

Pogledajte još: Battle Royale (2000)

Ovaj film sam (iako ništa nisam znao o njemu) odavno planirao pogledati, valjda zato što mnogo volim filmove o eksperimentima, ali se tek pre nekoliko dana pojavio domaći subtitle za njega pa su se stvorili i uslovi za ovo opisivanje. Ono što sam saznao nakon gledanja filma, a što je zanimljivo široj horor publici, je to da je The Belko Experiment američki horor triler film u režiji eminentnog Grega McLeana (autor poznatih Wolf Creek i Wolf Creek 2, a onda i Rogue i The Darkness) dok je scenario napisao James Gunn (napisao Thir13en Ghosts i Dawn of the Dead 2004 a napisao i režirao Slither).

The Belko Experiment je sniman tokom 2015. godine u Bogoti a u okolini ovog grada se i dešava radnja filma koji opisuje jedan tragičan dan zaposlenih u ispostavi Belko Industries kompanije. Tokom odlične ali nehororične uvodne špice (čak i pomalo komične) na veoma brz ali efektan način se upoznajemo sa ovom američkom kompanijom, nekim od njenih mnogobrojnih radnika i službenika, poslom koji oni obavljaju (iako to uglavnom ostaje misterija) i drugim sporednijim aktivnostima koje zaposleni upražnjavaju tokom svog radnog vremena. Upoznajemo ljubazne službenice, stroge šefove, nesigurne administratore, plašljive komercijaliste, neke obične, svakodnevne ali i sumnjive njuške a onda i početnicu u ovom poslu, Leandru, kojoj je ovo prvi radni dan u ovoj velikoj kompaniji. Na posao pristiže i njen momak Mike a kroz njegovu perspektivu i nestandardnu kontrolu na ulazu naslućujemo da stvari ipak nisu svakodnevne. Opuštenu atmosferu u zgradi kompanije i početak radnog vremena ubrzo narušava nepoznati glas sa razglasa koji objavljuje da su svi ulazi i izlazi u zgradu zatvoreni, baš kao i prozori, a da oni koji se nalaze unutar objekta moraju ispuniti ono što im misteriozni glas naredi. Prvi zadatak glasi da se moraju likvidirati dvoje prisutunih radnika a ukoliko se za izvršenje ne nađe neki raspoloženi dobrovoljac organizator eksperimenta će stvar uzeti u svoje ruke.

Isprva zaposleni uzimaju ovo obraćanje nepoznatog glasa sa podsmehom, upravo onako kako bi i većina nas, ali kada mehanizam za nekoliko trenutaka zamandali sve prozore na višespratnici kompanije i kada istekne rok koji su organizatori dali za ispunjenje prvog zadatka svima nestaje osmeh sa lica i nastaje, najblaže rečeno - panika i strah. Naime, organizator ovog brutalnog eksperimenta sam počinje da likvidira zaposlene i to onom metodom koju prisutni uopšte nisu uzimali u obzir i za koju su mislili da je implementirana i ugrađena (ugrađena u bukvalnom smislu te reči) isključivo u njihovom interesu i radi njihove lične sigurnosti. Jednu grupu ljudi hvata panika, ona malobrojnija počinje da se priprema za ispunjenje ciljeva organizatora (čitaj: počinju da prave spiskove i da se naoružavaju) dok neki energičniji pokušavaju da alarmiraju policiju izlaskom na krov zgrade. Na njihovu žalost, zgrada kompanije se nalazi u sred nedođije, niko ih ne može ni čuti ni videti, a zaključak koji se nameće je i da su oni koji su bili sposobni i voljni na jedan ovakav ubilački eksperiment sa mnogo žrtava sasvim sigurno pažljivo pripremili svaki korak a pogotovo sprečili potencijalne kontakte zatočenih sa spoljnim svetom. Oni koji se spasu „unutrašnjih” kompanijskih likvidacija i razularenih zaposlenih koji su već počeli sa međusobnim ubijanjem nailaze na do zuba naoružane maskirane stražare koji su opkolili zgradu i pucaju na svakog bez upozorenja...

The Belko Experiment u principu nema da ponudi ništa novo jer smo filmove na istu ili sličnu tematiku već gledali mnogo puta (recimo, film me je veoma podsetio na skoro odgledani Circle, samo bez fantastike). Bezizlazne situacije u kojima se (zatočeni) ljudi da bi sačuvali svoje zadnjice počinju ponašati gore od krvoločnih zveri nisu ništa novo u horor žanru a ovaj film manjak originalnosti nadoknađuje odličnim odrađivanjem posla. I zaista, filmu se kada i ako pređete preko priče koju ste već gledali ne može mnogo toga prigovoriti a gotovo svi aspekti su odrađeni na zavidnom nivou. Ambijent je izolovan, udaljen od bilo kakve civilizacije, a enterijer je korporacijski, kancelarijski. On ne stvara neku previše jezivu atmosferu ili osećaj klaustrofobije već su za sav strah zaduženi upravo oni koji su do pre samo nekoliko časova bili obični prijatni porodični ljudi zatečeni na svom radnom mestu. Prostorna monotonija je pametno razbijena dešavanjima u liftovima, podrumu i krovu tako da vam gledanje filma koji se dešava u neatraktivnom okruženju ni za trenutak neće biti vizuelno monotono. Tome svakako doprinosi i radnja filma koja ne pruža ni trenutak predaha, često pružajući nezanemarljivu dozu napetosti a nešto manje neizvesnosti. Radnja je dosta predvidljiva, upravo kao i njen završetak jer gledaoci sasvim dobro znaju da završetak eksperimenta (kao i obično) može dočekati samo jedan od zaposlenih i to upravo onaj koji je doživeo najveći stepen promene svog karaktera.

Karakteri ljudi u ovoj eksperimentalnoj nevolji se definitivno menjaju pa tako neki od smotanih i preplašenih uposlenika postaju samouvereniji i spremniji na svakojake rizike dok se neki drugi od muškarčina pretvaraju u cmizdravce na ivici živaca i psihičke stabilnosti. Što se tiče ovog aspekta njemu se može staviti najveći minus iako je autor filma u celoj stvari - nevin. Naime, promene se odvijaju suviše brzo pa pretvaranje zaposlenih u dvonožne zveri ili psihički rastrojene ljude deluje suviše naglo i poprilično nerealno. Ne sumnjam da bi neki ljudi postali to što vidimo u ovom filmu (svakodnevni smo svedoci da mnogima nije ni potreban neki veliki trigger) ali ipak mislim da bi bilo potrebno više od nekoliko časova, koji u ovom filmu protiču bukvalno za nekoliko minuta. Mislim da autor filma nije mnogo kriv za ovaj problem(čić) jer jednoipočasovna forma nije dopustila da se podrobnije bavi ni nekolicinom likova a kamoli većinom od više desetina glavnih, manje ili više sporednih karaktera; za tako nešto bi mnogo zgodnija bila forma mini serije, dakle makar nekih 240 minuta, gde bi mnoge psihološke promene dobile na težini i značaju a samim tim i kod gledalaca proizvele neki utisak ili eventualno emociju. Emocija u The Belko Experiment gotovo i da nema (srećom nema ni patetike) pa neće biti ni prevelike tuge kada neki od glavnijih likova skončaju, bilo od vatrenog oružja, eksplozija, noževa i sekira ili nesrećnim slučajevima koji nisu retki u svoj toj panici, buci, stampedu.

Na ubistvima je akcenat radnje, što nije nimalo čudno ukoliko imamo u vidu prethodne radove autora ovog filma. Ubistva su veoma brutalna, svaki put svesno naglašavaju zverstvo inicijatora a bele košulje zaposlenih službenika izgledaju još krvavije nakon razmrskanih lobanja ili rasporenih trbuha. Specijalni efekti su odlični, sadržine raznesenih lobanja deluju veoma živopisno i sveže a kompjuterskih pomaganja u dočaravanju masakra verovatno ima iako se to ne vidi na prvi pogled. Stvari koje dodatno pomažu uspešnosti ovog filma su gluma koja je iznad proseka (vidimo i nekoliko poznatijih imena, naprimer Michaela Rookera) te odlična muzika koja je veoma pažljivo odabrana i upotrebljena u odgovarajućim momentima. Zaista je za pohvalu da se danas (a pogotovo u jednom ovakvom filmu) muzičkoj podlozi posvetilo toliko pažnje. Još jedna stvar koja je veoma važna za spomenuti je kritika modernog kapitalizma i funkcionisanja savremenog društva gde je radnik bukvalno u vlasništvu velikih korporacija koje ga koriste za sticanje profita bez ikakvog obzira na njegov privatni život i život uopšte a vlada sve to dozvoljava ukoliko i ne pospešuje. U The Belko Experiment su kritike veoma direktne, očigledne i brutalne ali nikako slučajne što je veoma jak adut filma i element zbog kojeg je ovaj inače neoriginalan film veoma pogodan i za ponovno gledanje.