HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Joseph Mangine

Uloge: Clyde Hayes, Leilani Sarelle, Donna Locke

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0127045/

Trailer: https://youtu.be/Ur1h70xWrB4

Pogledajte još: Night of the Demons (1988)

Nastavljam sa ispunjavanjem vaših želja a Neon Maniacs je još davno poželela čitateljka Nadica, jedna od najaktivnijih čitateljki ovog bloga. Neon Maniacs je monster horor film iz 1986. godine nastao od strane Josepha Manginea kao njegov jedini film karijere (ili skoro jedini jer je pre njega snimio jedan nehoror pod pseudonimom). Mangine je mnogo poznatiji kao kinematograf jer se kao direktor fotografije pojavljuje u mnogim poznatijim horor filmovima (Alligator i Alone in the Dark, između ostalih) a Neon Maniacs je snimio po scenariju Marka Patricka Carduccija (napisao Buried Alive 1990 i Pumpkinhead).

Ovaj film se takođe pojavljuje i pod nazivom Evil Dead Warriors, što jeste medijsko šlepanje uz tada relativno sveži horor hit (The Evil Dead), ali i tačnije opisuje radnju filma, mnogo tačnije od naširoko poznatog neonskog naziva. U glavnim ulogama ovog filma vidimo baš njih - neonske manijake iliti tačnije ratnike zle smrti, monstrume koji se tokom dana kriju u zamandaljenim magacinima ispod Golden Gate mosta u San Francisku a po padanju mraka izlaze na gradsku površinu u potrazi za svojim žrtvama. Za postojanje ovih monstruma se saznalo kada su izmasakrirali jednu grupu tinejdžera, ostavljajući u životu samo jednu devojku kojoj, naravno, niko ne veruje da su njeme prijatelje ubili/oteli stvorovi iz mašte. Devojka trpi strašan pritisak od strane prijatelja, roditelja nastradalih/nestalih, policije ali i saznanja da je sledeća na spisku šarenolike grupe monstruma. Dakle, tu je nesrećna devojka kojoj pomaže njen momak, tu je simpatična devojka iz škole koja glumi novinara i detektiva, tu je i policija sa svojom trapavom istragom a tu je i jedan drugorazredni film 80-ih koji nije baš najbolje izdržao test vremena.

Neon Maniacs je tipični horor proizvod svog vremena, film koji je suviše neozbiljan da bi bio čistokrvni horor a koji je dovoljno smešan ili duhovit da bismo ga svrstali u horor komedije. Uz to, povremeni štosevi i neozbiljnosti koje vidimo su prilično zastareli (bespotrebni gegovi sa policajcima, naprimer) pa sam mišljenja da danas ne bi bili duhoviti čak ni 10-godišnjacima. Priča koju ovde vidimo je kilometrima udaljena od bilo kakve realnosti jer je zaista neverovatno da oveća grupa karakondžula izlazi svake noći i nasumično ubija a da ih niko nikada ne vidi i da nikome ne bude sumnjiv toliki broj ubijenih ili otetih. Mnogo veći problem po gledaoce je vrlo neuverljiva, glupa a često i nezanimljiva radnja filma što u kompletu sa manjkom bilo kakve tenzije i neizvesnosti doprinosi da ovaj film bude jedva vredan gledanja. Film karakteriše besmislena, gotovo dečija radnja i finale koje ne sadrži bogzna kakvu kulminaciju a čak bi se moglo reći i da film nije dovršen na propisan, očekivan i zadovoljavajući način. Uzevši sve ovo u obzir definitivno je jasno kako Neon Maniacs ne spada u gornju klasu horora 80-ih a samim tim mu je i potencijalna publika danas dosta ograničena.

Da je u pitanju drugorazredno ostvarenje govori i činjenica da je gluma dosta slaba, ne baš teatralna ali sasvim u skladu sa nedovoljno ozbiljnom i budalastom pričom. Vidimo i određene greške u montaži nekih scena (recimo, tokom potere kroz metro) a postoje određene indicije da su neki kadrovi dosnimavani ili presnimavani. Naime, tokom snimanja filma matična kompanija je prestala sa radom da bi snimanje ipak bilo nastavljeno nakon tri meseca kada su angažovani neki drugi sporedni glumci. Upravo zbog toga u „ulogama” nekih monstruma se nalazi više imena aktera a kada sam već spomenuo dotične moram reći da su oni veoma raznovrsni jer se u manjoj ili većoj minutaži (uglavnom manjoj) pojavljuju Ape, Archer, Axe, Decapitator, Doc, Hangman, Juice, Mohawk, Punk Biker, Samurai, Scavengers, Slasher i Soldier. Nabrajanje ovih imena deluje mnogo uzbudljivije nego što je njihova pojava u filmu i to iz prostog razloga što se dotični pojavlju u samo nekoliko navrata; dok njih ne dočekamo pratimo aktivnosti preživele devojke, njenih prijatelja i policije što nije dovoljno atraktivno a radnju dodatno razvodnjavaju nepotrebni ili najasni momenti kao i skoro dve čitave mizičke kompozicije tokom finalne žurke/borbe.

Najveći deo ubistava se dešava van ekrana ali u nekoliko navrata vidimo odsečene glave i retro modele koji su dosta efektni. Zanimljiv je i sam izgled monstruma ali oni deluju dosta plastično i kruto, čak i za tadašnje standarde, što takođe odaje nivo ovog filma. Izgled stvorova i njihova ubistva čak dobijaju prelaznu ocenu ali je velika šteta što ovih momenata nema barem malo više, pogotovo zbog toga što je osmišljen prigodan način za njihovo neutralisanje (monstrumima smeta voda što od pištolja na vodu stvara primarno sredstvo za samoodbranu). Dakle, Neon Maniacs je nedovoljno zabavan film koji nema skoro ništa drugo da ponudi osim delimične zabave. Ukoliko ste fan ovog vremenskog perioda mogli biste obratiti pažnju i na ovaj film ali ukoliko nameravate postavljati suvišna pitanja (ko su monstrumi, odakle su došli i ko ih je spojio tako nespojive) bolje je da zaobiđene Neonske Manijake i posvetite se nečem ozbiljnijem.