HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Jovanka Vuckovic, Annie Clark, Roxanne Benjamin, Karyn Kusama, Sofia Carrillo

Uloge: Natalie Brown, Melanie Lynskey, Christina Kirk

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3322892/

Trailer: https://youtu.be/rrdaEYnlwMc

Pogledajte još: The Theatre Bizarre (2011)

Najzanimljivija činjenica vezana za film XX je što je u pitanju horor antologija sastavljena od četiri priče čiji su autori - isključivo žene. Film se upravo tako i reklamira, kao prvi omnibus rađen od strane autora ženskog pola (što je verovatno i tačno), ali je šteta da se tu kompletno uzbuđenje i završava. Poput većine novijih omnibusa i XX je niskobudžetno ostvarenje gde su najbolje priče tek osrednjeg kvaliteta (i to kada snizimo kriterijume) i gde se štos ili ideja stavljaju ispred smisla i poente a režija i preokret ispred scenarija i priče. Barem po ovome između muškaraca i žena definitivno nema velikih razlika (u horor omnibus žanru).

Prva priča nosi naziv The Box a dolazi nam od autorke Jovanke Vučković, koja bi poreklom morala biti sa naših prostora ali zvanični podaci kažu da je Kanađanka. Sama priča donosi najzanimljiviji zaplet koji vidimo u kompletnom XX-u: tokom jednog sasvim običnog putovanja metroom dečak uz dozvolu svoje majke baca pogled u unutrašnjost svečano zapakovanog poklona koji nosi jedan misteriozni putnik a unutrašnjost paketa mu zauvek menja život. Sadržaj ostaje misterija ali od tog trenutka dečak prestaje da jede i ne pristaje na unos hrane u svoj organizan i pored brojnih pokušaja roditelja i lekara. Kada tajnu o onome što je video unutar kutije otkrije svojoj mlađoj sestri i ona prestaje sa konzumiranjem bilo kakve hrane ali to je tek početak neverovatnih i neobjašnjivih događaja... Ova priča je intrigantna i misteriozna, dobro režirana a u jednom trenutku sadrži odlične specijalne efekte, najbrutalnije u kompletnoj antologiji. Nažalost, u trenutku kada je trebalo doći do finala ili bilo kakvog objašnjenja viđenih dešavanja priča se naprasno prekida, ostavljajući gledaoce sa upitnikom iznad glave. Nisam siguran da li je The Box morao biti ovakav (nastao je po kratkoj priči Jacka Ketchuma koji je napisao The Woman iz 2011. godine), ali smatram da je ostavljanje nekog filma (pa makar on bio i kratki) bez ikakvog finala (pa čak i bez otvorenog ili cliffhangera) veoma bezobrazno.

Druga priča je The Birthday Party od Annie Clark (koja je u svetu muzike poznata pod imenom St. Vincent) a za razliku od prethodne priče koja obrađuje ulogu majke kao hranitelja ova u prvi plan donosi ulogu majke kao zaštitinice svoje ćerke i samostalne žene kojoj suprug više nije potreban. Jednog jutra, baš na dan ćerkine velike rođandanske žurke, Mary pronalazi svog supruga mrtvog ali ne želi da alarmira policiju kako svojoj ćerkici ne bi pokvarila toliko očekivanu rođendansku feštu. U zadnji čas Mary pronalazi rešenje kako da sakrije leš a da to niko do desetina ukućana i dece ne primeti ali svaki pažljivo osmišljen plan može da se izjalovi a onaj nepažljivo pogotovo... Mnogi kažu kako je ovo crna komedija, direktna kritika i vrhunac filma ali ja osim nekoliko tipično moderno-ženskih poruka nisam video ništa drugo. S druge strane, debitantkinja Clark/Vincent (ili kako li se već zvaše) se pokazala kao veoma talentovan režiser (ili režiserka, kako god) jer je zanatski i montažerski ovaj segment u samom vrhu filma. The Birthday Party je odlično snimljen, kadriran i u nekoliko navrata veoma napet pa bih savetovao autorki (kada bi čitala ove redove a neće) da se striktno drži kamere a mane pisanja scenarija. Ako ništa drugo, ova priča za razliku od prve barem ima neki završetak i to odlično režiran...

Treća priča je Don’t Fall a dolazi od Roxanne Benjamin koja iza sebe ima prilično poznati Southbound, ili makar jedan njegov deo. Ipak, Don't Fall je sigurno najslabiji filmčić ove horor antologije jer počinje potpuno deja-vu: četvoro kampera stiže u nekakvu divljinu kako bi tu proveli vikend ali nailaze na drevne crteže nekakvih monstruma u pećini. Oni se naravno tome podsmevaju ali već iste noći su zbog toga zažalili jer ih je napalo isto takvo biće kakvo su uklesano videli na stenama. Stvorenje izgledom i ponašanjam (tj. klanjem) najviše podseća na vukodlaka ali priča nijednog trenutka ne izaziva bilo kakve emocije, napetost, oduševljenje, šok ili kakvu drugu promenu raspoloženja jer je suviše sterilna, neoriginalna, predvidljiva i vizuelno neatraktiva. Iako u fokusu priče imamo agresivnog monstruma koji brutalno komada ljudska tela usled mračnog ambijenta i potrebe da se (verovato ojeftin) kostim ili animacija stvora prikrije mi posmatramo suviše mračnu radnju koja je dodatno pokvarena bespotrebnim animacijama (recimo, pucanja stakla). Bukvalno svaku sekundu ovoga ste gledali stotinama puta ranije a činjenica je i da kratka forma ne odgovara ovakvom tipu filma jer on postaje još banalniji.

Poslednja priča nosi naziv Her Only Living Son a dolazi od najpoznatije autorke u ovoj antologiji, Karyn Kusama, koja iza sebe ima više filmova, između ostalih i Jennifer's Body i The Invitation. Ovaj segment je sličan prvom utoliko što je mnogo hteo, mnogo započeo a malo toga objasnio i priveo kraju: u centru pažnje opet imamo brižnu majku ali ovaj put kao starateljicu deteta koje nije obično i koje se baš na svoj 18-ti rođendan pretvara u neko više biće. Da je on The Chosen One primećuju mnogi, mnogi su na to bili i upozoreni i pripremljeni, ali ne i ona, njegova brižna majka koja hoće nazad svog sina, sina kome nakon punoletstva umesto noktiju na nogama rastu kandže. Priča sadrži religiozni aspekt, dosta podseća na neke stare filmove koji prikazuju dolazak devila i njegovo prihvatanje od infiltriranih kultova a uglednih članova društva (slično kao u Damien: Omen II) ali nije previše zanimljiva i dosta je nejasna i nedorečena u mnogim aspektima. Poput prethodne - čini se da joj nije odgovarala mala minutaža jer nije bilo dovoljno prostora da se objasne svi sporedni likovi i kompletna pozadina a stvar koja održava gledljivost priče je gluma Christine Kirk u ulozi majke. Her Only Living Son je zanatski dobro odrađen ali mi se jednostavno nije dopao, ni po svojoj tematici ni po likovima.

No, to nije sve: između ovih priča postoji još jedna povezujuća, koja zapravo ništa ne povezuje jer je prilično apstraktna, na prvi pogled nema baš nekog smisla i bavi se hodajućom kućicom za lutke (i još koječime što je teško opisati). Ovi intermezzo segmenti su rađeni u veoma atraktivnoj stop motion tehnici, ne sadrže klasične likove ili izgovorene reči ali su vrlo depresivni i morbidni. Autor ovih vizuelno najatraktivnijih kadrova koje možete videti u filmu je talentovana Sofia Carrillo koja je potpuno nepravedno izostavljena sa gotovo svih sajtova koji se bave prikazom XX. Ukoliko pristupite gledanju ovog filma uverićete se da ženska ruka nije dosegla mnogo dalje od muške: i žene su zanatski dosta dobro potkovane i umeju da barataju filmskom tehnikom na zadovoljavajući način ali, baš poput jačeg pola - nemaju dobar scenario po kojem bi snimale a ne umeju da ga napišu. Baš poput većine novijih antologija i XX pati od nedovršenih priča bez preteranog smisla, od malog budžeta i preteranog pametovanja a ukoliko vam ovog poslednjeg nije dosta XX ide i korak dalje nudeći niz metafora koje su svojstvene isključivo ženama.