HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Elbert van Strien

Uloge: Hadewych Minis, Barry Atsma, Isabelle Stokkel

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1223980/

Trailer: https://youtu.be/Nc6YKsASBZw

Pogledajte još: Knife Edge (2009)

Zwart water, iliti po naški Two Eyes Staring, je sasvim pristojni holandski paranormalni psihološki horor triler koji pokazuje kako je skoro svaki film strave i užasa koji dolazi iz ne-Amerike kvalitetniji od ostvarenja koja dolaze iz te nekada vodeće horor kinematografske sile. I znate šta? Već je najavljem američki rimejk koji bi trebao režirati Scott Derrickson (Deliver Us from Evil, Sinister, The Day the Earth Stood Still, The Exorcism of Emily Rose) a u glavnoj ulozi bi trebala biti Charlize Theron (Children of the Corn III: Urban Harvest, Mad Max: Fury Road, Prometheus). Dakle, očekuje nas još jedan isti film ali mnogo sterilniji, cenzurisaniji, naivniji i banalniji.

A, opet, zašto da ne? Cunjajući po netu nakon odgledanog filma u potrazi za nekim podacima o glumcima i autoru uvideo sam kako je on prilično mlako prošao i kod publike i kod kritike (makar na engleskom govornom području, što je neka druga tema koja se ne tiče samo inteligencije i navika prekookeanskih gledalaca već i nepodnošenja titlovanih ostvarenja). Za one koji ne mogu istovremeno da čitaju subtitle i prate radnju ili za one koji ne vole da u fokusu imaju jednu neameričku porodicu tu su „stari znalci rimejka” koji nedostatak ideja nadomešćuju Šarlizama Teronovima i hrpom zelembaća... No, da se vratim na holandski original: Christine i Paul se skupa sa svojom ćerkicom Lisom useljavaju u ogromnu kućerinu koju je Christine nasledila od svoje majke. Odmah po dolasku u kuću dešava se čudna ali potpuno očekivana stvar: Lisa upoznaje nekakvog imaginarnog prijatelja (koji možda i nije baš toliko imaginaran, što će se nešto kasnije ispostaviti) ali njeno prijateljstvo sa dotičnim majka i otac neće na vreme primetiti niti mu pridavati značaja. Naprosto, roditelji su u finansijskim problemima, zauzeti su svojim poslovima (ona je umetnica a on ne baš uspešni poslodavac) a uz sve to - oni i nisu baš najnormalnija porodica...

To se pre svega odnosi na majku koja se ne ophodi prema svojoj ćerkici onako kako bi trebalo. Osim što devojčici ne posvećuje dovoljno pažnje i prilično je otuđena od nje Christine sasvim očigledno pati od određenih psihičkih problema koji su definitivno u konekciji sa njenom porodicom, odnosno građevinom u kojoj sada silom prilika svi moraju da žive. I dok majka zapostavlja Lisu, koja prolazi kroz težak period jer je promenila sredinu i školu, ona utehu i poverenje pronalazi u svom (ne)postojećem prijatelju, pod čijim uticajem ubrzano počinje da se menja i postaje sve čudnija, a pritom upoznaje i jezivog duha koji se krije negde u podrumu ispod kuće. Velika misterija postoji, iako je pravaca u kojima se ova priča može odvijati samo nekoliko: sasvim je očigledno kako je duh devojčice nečiji blizanac (crteži na zidovima podruma to jasno pokazuju već u početnoj fazi filma), još očiglednije je da majka nešto zna o tome ali iz nekih razloga ne želi da govori a takođe je jasno i da suprug Paul (kao najiskusniji ali i najnormalniji član porodice) mora saznati šta se to onomad desilo kako bi prekinuo ceo košmar i sačuvao svoju porodicu i svoj brak. Da li će u tome uspeti neću vam reći ali ukoliko nameravate pogledati Zwart water znajte da ovo nije američki film...

Film počinje vrlo očekivano i već viđeno, dolaskom u jezivu građevinu, što smo do sada videli bezbroj puta, što u prekookeanskim što u azijskim filmovima. Nekome će to više zasmetati nego meni jer zaista volim zabačena i jeziva mesta na sumornim periferijama a ono što mi je više zasmetalo je naprasna promena devojčice, koja odmah po dolasku vidi nevidljivog. Takođe, odnos majke i ćerke je od samog početka neprirodan (barem za one gledaoce koji su odrasli u normalnim porodicama); možda bi bolji izbor autora bio da se njihov odnos narušavao postepeno, pod uticajem duha ili tragičnih uspomena, ali ako ništa drugo autor je ovakvim načinom pripovedanja uspeo da donekle zavara gledaoce koji neprestano tokom gledanja filma študiraju koja je pozadina viđenih događaja i šta se krije iza velike misterije koja uključuje podrumskog duha. I dok građevina deluje evropski (stara je i ogromna, na obronicima sumorne šume), njena unutrašnjost deluje američki tj. onako kako smo navikli u američkim haunted house hororima. S druge strane, prikaza duha deluje pomalo azijski tako da se Zwart water može okarakterisati kao film koji u sebi sadrži elemente horora sa svih krajeva sveta ali je u sebi zadržao i dosta evropske osobenosti, taman toliko da znamo kako gledamo neamerički film, što je svakako dobro.

Tempo filma je prilično spor, što neće odgovarati nestrpljivim gledaocima, a njegova radnja nije uvek najjasnija (većina detalja će se odgonetnuti na samom kraju) što neće odgovarati neiskusnim gledaocima ili onima koji uvek postavljaju neka pitanja. Meni gotovo dva časa dugačak film nije bio ni za trenutak dosadan, prvenstveno jer je lep za posmatranje (odlična režija i kamera, dobra atmosfera, jeziva građevina, sumorna okolina i celokupni ambijent), zatim jer postojeća misterija održava insterovanje posmatrača a onda i jer je veoma dobro odglumljen. Zaista ne znam ko su glumci koji se ovde pojavljuju u glavnim ulogama (što je i logično, jer ne poznajem holandsku kinematografiju, plus - ovo im je do sada jedino pojavljivanje u horor žanru) ali je na mene najjači utisak ostavila devojčica po imenu Isabelle Stokkel u ulozi male Lise. Iako ne progovara mnogo (u principu i nema sa kim) Lisa uspeva da od jedne veoma simpatične usamljene devojčice postane prilično zastrašujuća sa nepredviđenim i ne baš jasnim postupcima što u kasnijoj fazi filma jeste prilično uznemirujuće. Devojčica likom pomalo podseća na Regan iz The Exorcist, tj. na Lindu Blair; ona svakako nije toliko jeziva, niti je Zwart water film poput legendarnog Isterivača đavola, ali nisam siguran da je sve to slučajsnot...

Zwart water/Two Eyes Staring je prilično kompleksan, ne baš originalan film ali zanatski veoma dobro urađen, film koji je dobro odlumljen, koji sadrži mnogo strašnih kadrova (zbog čega ga mogu pogledati i oni plašljiviji gledaci) ali film koji sadrži nekoliko potresnih scena, pogotovo ukoliko ste ljubitelj životinja ili ukoliko vas plaše narušeni odnosi (čitaj: ubilačke tendencije) na relaciji majka-ćerka. Baš me zanima kako će američka produkcija prikazati ove scene (i da li će uopšte) ali vam i bez pogledanog remakea savetujem da pogledate ovaj neoriginalni original.