HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Jeremy Gillespie, Steven Kostanski

Uloge: Aaron Poole, Kenneth Welsh, Daniel Fathers

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt4255304/

Trailer: https://youtu.be/W2ot6ogGZNc

Pogledajte još: From Beyond (1986)

Evo još jednog hajpovanog horor filma, što sam saznao tek nakon njegovog gledanja, i to - srećom, jer bi krajnji utisak o pogledanom materijalu bio znatno lošiji. Horor masterpis, još jedan horor „gem”, novo redefinisanje žanra, must see za sve fanove horora 80-ih, najzabavniji film dekade, povratak horora na staze slave, horor film godine, istinski klasik, retro specijalni efekti na svom vrhuncu - samo su neki od hvalospeva koji se mogu pročitati diljem interneta i širom review sajtova koji se bukvalno utrkuju u epitetima i pohvalama...

Što se mene lično tiče The Void je samo još jedan oslabi moderni horor film, sa samo nekoliko elemenata koji ga izdvajaju iz generičke ponude koja preovlađuje, što je nedovoljno čak i za prosečnu ocenu ukoliko ga upoređujemo isključivo sa modernom horor produkcijom... Ipak, početak filma je delovao obećavajuće: nakon početnog misterioznog prologa upoznajemo se sa našim junakom, lokalnim periferijskim policajcem, kome se jedna naizgled sasvim obična noć na dužnosti komplikuje i zauvek mu menja život. Naime, na jednom sporednom putu policajac Carter nailazi na jedva živog mladića koji u svom telu ima nekoliko kuršuma a upravo je pobegao od razularene bande na obližnjoj farmi. Policajac ga hitro odvozi u obližnju bolnicu gde ekipa medicinara pokušava da ga zakrpi, međutim, nedugo zatim u bolnicu upada par naoružanih meštana koji istrajavaju u svom naumu da ranjenika ipak liše života, iz nekih razloga koji su bitni za priču i koji će se obelodaniti nešto kasnije. No, to nije jedini problem za zaposlene i slučajno zadešene u bolnici: oko bolnice se okupljaju nekakvi misteriozni noževima naoružani ljudi u kabanicama a, kao da ni to nije dovoljno, određeni ljudi unutar zdanja počinju da se pretvaraju u - jeziva stvorenja!  

Kompletan film se odigrava u zgradi bolnice, u hodnicima i odajama koje se nalaze ispod nje i na parkingu ispred, ali je samo uvod koliko-toliko uspeo. Dolazak policajca koji donosi ranjenika i upoznavanje sa sporednim likovima koji su se tu zatekli (lekar, medicinske sestre, stažista, mlada trudnica i njen deka) podseća na neke od filmova koji su rađeni po romanima Stephena Kinga. Već u ovim trenucima je sasvim jasno da se radnja filma neće pomerati van ovog objekta i da će slučajno zatečena ekipa biti zabarikadirana tu do samog finala, sa tek povremenim izletima u spoljašnjost, mahom neuspelim. Ipak, za moj (ne)ukus The Void je daleko ispod standarda koji poseduju gore pomenuti filmovi rađeni po novelama g. Kinga: spodobe koje vidimo već u prvoj trećini filma jesu došle iz neke druge dimenzije ali nisu proizvod eksperimenata, marsovaca ili nečeg sličnog nego dolaze na poziv nekakvog mračnog kulta koji ih je (iz nekih njihovih razloga) prizvao. The Void svoje ideje crpi u delima H.P. Lovecrafta, ili još bolje rečeno - u filmovima koji su pre tri decenije nastale po Lovecraftovim pričama (pre svega From Beyond) a to nimalo ne skriva, bilo slučajno ili sa namerom.  

Brojni kadrovi iz ovog legendarnog filma su skoro prepisani u The Void a pored njih možemo videti i detalje iz Hellraiser, Assault on Precinct 13, The Beyond, Prince of Darkness, pa čak i iz The Mist ili The Thing, čime se autori čak otvoreno hvale. Međutim, neoriginalnost nikada nije mana ukoliko se pozajmljeni elementi uklope na zadovoljavajući način i oplemene nečim specifičnim što u slučaju „famoznog” (legendarnog, epohalnog itd.) The Void nikako nije slučaj. Recimo, glavna uloga nije toliko loše odabrana jer je policajac Carter u početku čak simpatičan i polusmušen, ali umesto da u nastavku filma gledamo jednoga Deweya autor se odlučio da ga pretvori u bezličnog šonju koji je ovom filmu skoro pa suvišan. Ni ostali likovi nisu bolje prošli jer su svi odreda nedovoljno detaljno prikazani, nedovoljno bitni, nesimpatični, bez ikakvih istorijata ili pratećih priča, a dijalozi i rečenice kojima se sporazumevaju često su neuverljive i loše napisane. Slično je prošao i negativac (čije ime neću sada otkrivati): ni on nema neki dublji istorijat, njegovi naumi i planovi dobrim delom ostaju u magli a takva ostaje i njegova prikaza (o tome u sledećem pasusu). Upravo zbog slabih likova i nedovoljno dobrog scenarija nijedan glumac se ovde nije istakao i nijedno ime nije potrebno navoditi.

Dalje, lokacija na kojoj se odvija kompletan film vizuelno nije zanimljiva niti je iz postojeće nezanimljivosti autor izvukao nešto više. Recimo, parking ispred bolnice nije maglovit niti pada kiša, unutrašnjost bilnice izgleda standardno sterilno a hodnici i podzemne prostorije su premračne i nerealno ruinirano izgledaju. Autor filma od svih horor trikova jedino zna da odvrne sijalicu i time smanji račun za struju (i time pomogne u kresanju troškova filma) ili da eventualno pokvari neonke na plafonu tako da one beskonačno trepte i opterećuju oči gledalaca. Zaista mi nije jasno zašto se autori konstantno odlučuju na ovako zamornu upotrebu svetla a pogotovo onda kada se pozivaju na horor filmove 80-ih (kada se ništa slično nije videlo) i kada su u specijalne efekte utrošli najveći deo budžeta predviđenog za ovaj film. I upravo zato - izgled spodoba i karakondžula, sa svim pratećim elementima (pipci, krv, creva, kasapljenje, iznutrice), se ne vidi dovoljno dobro što je zbilja čudno imajući u vidu da sve to izgleda zaista dobro, za dve klase bolje od svega animiranog što ste videli u poslednjoj dekadi. Majstori efekata su se zaista potrudili ali su se i autori filma potrudili i ove odlične kreacije gurnuli u senke i pomračine, a ono što je preostalo dobrano su uništili brzom montažom ili stroboskopskim osvetljenjem.

Ipak, režija filma je dobra i delimično izvlači stvar a montaža je urađena na moderan način i sadrži brze flashbackove (ili tripove) morbidnih scena koje nećete videti ukoliko u tom trenutku trepnete. Muzika je zadovoljavajuća u delimičnom stvaranju atmosfere ali nije melodična i ne pamti se. Isto tako, nijedna scena filma nije za pamćenje, čak i kada uključuje gore pomenute odlično modelirane kreature; bukvalno nijednog kadra se nećete duže sećati, bilo da se radi o komadanju stvora sa 'iljadu pipaka, drugodimenzionalnom finalu (koje je slabo, by the way) ili nečem drugom. Sama priča filma, osim što je nedovoljno razumljiva prosečnom gledaocu, nije ni dovoljno dobro pojašnjena pa zbog toga film ne generiše ni napetost, ni jezu, ni gađenje već pre svega dosadu koja je kompletirana našom nebrigom za sudbinu likova (što je rezultat gore pomenutog lošeg prikaza istih).