HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: John Carpenter, Tobe Hooper

Uloge: John Carpenter, Tom Arnold, Tobe Hooper

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0106449/

Trailer: https://youtu.be/P7SpFO50Ifs

Pogledajte još: Nightmares (1983)

Evo jednog zanimljivog omnibus horora koji mi je svojevremeno potpuno promakao što je zbilja šteta. Body Bags ne vrca od nekog vrhunskog kvaliteta ili do tada neviđene originalnosti ali poseduje dovoljno šarma i duha da se može pogledati sa velikim uživanjem a gledajući ga možemo se podsetiti nekih davnih vremena koja su bila mnogo lepša, i to ne samo za horor film. Iako je film snimljen početkom 90-ih on poseduje veoma jak retro utisak, skoro kao da dolazi iz 80-ih, i to ne isključivo zbog ovekovečenog perioda sa svim svojim specifičnostima već i zbog konstrukcije filma, viđenih priča i njihovog tona.

Omnibusi poput Body Bags se više ne snimaju, šaljivi i poluduhoviti tonovi su odavno passé a publika zahteva mnogo više vulgarnosti, brutalnosti i iščašenijeg humora što „talentovani” autori oberučke prihvataju i serviraju nam „šokantne” priče koje obiluju mudrovanjem (pogledajte samo neke od poznatijih omnibusa prethodnih godina, recimo V/H/S ili The ABCs of Death). Body Bags je film starog kova, rađen u duhu Tales from the Crypt ili Cat's Eye, sastavljen od tri priče koje su međusobno povezane još jednom kraćom, gde se sve odvija bez mnogo pametovanja, gde je sve savršeno vidljivo, jasno, šareno, ugodno oku ali i nervnom sistemu koji uz tri viđene priče može da se dobrano odmori (čitaj: u filmu nema filozofiranja i otvorenih završetaka koji proizvode upitnik iznad glave gledaoca). Film je svojevremeno rađen za prikazivanje na TV-u ali je mnogo poznatiji po poznatim facama koje se u njemu pojavljuju nego po svojoj radnji tj. pričama. Recimo, već u uvodnim kadrovima povezujuće priče koja se dešava u mrtvačnici vidimo glavom, bradom i dužom kosom jezivo našminkanog Johna Carpentera u ulozi patologa u mrtvačnici a on nas upoznaje sa onim što sledi, sa tri priče koje se zasnivaju na tri masakrirana leša koja ubrzo namerava da tranžira. Takođe, upoznajemo se i sa neozbiljnim tonom filma koji će nas pratiti sve do samog kraja...

Prva priča nosi naziv The Gas Station i dešava se na jednoj benziskoj pumpi tokom prve radne noći mlade tamnopute devojke. Režiser ove priče je John Carpenter a smestio ju je nedaleko od Haddonfielda, gradića poznatog po filmu Halloween. Osim ove specifičnosti priču karakteriše odlična režija i dovoljna doza napetosti: naime, u blizini ove pumpe se nalazi mentalna ustanova iz koje je pobegao opasni bolesnik koji masakrira svako živo biće na koje naiđe. Ne treba biti previše iskusan gledalac horora pa ukapirati da će nova radnica doživeti bliski susret sa poremećenim krvolokom ali The Gas Station ipak ne ostaje u pamćenju po tome već po brojnim poznatim njuškama koje se pojavljuju u cameo ulogama. Recimo, vidimo jednog Davida Naughtona (An American Werewolf in London), Sama Raimija i Wesa Cravena, između još nekoliko poznatijih epizodnih filmskih likova. Naredni segment se zove Hair, takođe je režiran od strane Johna Carpentera a govori o sredovečnom muškarcu koji pati zbog gubitka svoje kose. On postaje toliko opsednut svojom proređenom lobanjom da se odlučuje za radikalan tretman u jednoj sumnjivoj klinici koja mu obećava izuzetne rezultate na polju dlakavosti a kada se ova obećanja i ostvare sasvim očekivano dolaze po prevelikoj, smrtonosnoj ceni...

Hair je manje napet od prethodnog segmenta ali je zabavniji, poučniji, manje brutalniji, animiraniji a u nekim momentima dosta nelagodniji za gledanje. Ulogu proćelavog gospodina igra odlični Stacy Keach (Class of 1999, Escape from L.A.), dok se u sporednim ili epizodnijim ulogama mogu videti David Warner (The Omen, In the Mouth of Madness), tada popularna pevačica Sheena Easton i Debbie Harry (Videodrome, Tales from the Darkside: The Movie), pevačica benda Blondie. Poslednja priča nosi naziv The Eye a režirao ju je Tobe Hooper, koga ne treba posebno predstavljati, baš kao ni gosn. Carpentera. Sasvim u skladu sa renomeom autora ovaj segment je najbrutalniji i najkrvaviji a bavi se jednim uspešnim baseball igračem koji u saobraćajnoj nesreći gubi desno oko. Baš kao i nesrećnik bez kose iz prethodne priče i ovaj se odlučuje na neproverenu medicinsku metodu, u ovom slučaju na hiruško presađivanje oka koje je došlo od nepoznatog mrtvog donora. No, veoma brzo po završetku uspešne operacije čovek umesto da nastavi sa porodičnim životom, da se raduje budućoj prinovi i nastavi sa treninzima počinje da vidi morbidne vizije zakopanih ženskih tela, unakaženih plavuša ili detalje brutalnih ubistava. Kako vreme bude prolazilo stvari će se pogoršavati pa će pomahnitalo, ubistveno oko kompletno preuzeti kontrolu nad telom ex-baseball igrača...

Ova priča ima šta da ponudi iako poseduje određenih manjkavosti i iako nije previše originalna jer liči na neku od verzija Tell-Tale Heart. U glavnoj ulozi gledamo Marka Hamilla (zvezda Star Wars serijala), njegovu suprugu igra nekada poznata manekenka Twiggy a vidimo i Johna Agara (zvezdu mnogih horora 50-ih i 60-ih godina prošloga veka), Rogera Cormana (poznatog horor režisera koji je mnogo puta sarađivao sa Vincentom Priceom) i još par poznatih njuški. Ali kao da ni to nije dovoljno po povratku u mrtvačnicu kojom gospodari John Carpenter vidimo još i lično Tobe Hoopera u društvu Toma Arnolda (The Skeptic). Priče u filmu jesu pomalo opterećene brojnim poznatim imenima koja defiluju kroz njih te se može desiti da više pažnje obraćate na njihovu pojavu nego na samu radnju filma. Ipak, gledanje ovog filma mi je veoma prijalo te Body Bags prvenstveno preporučujem fanovima horora 80-ih i 90-ih, kao i ljubiteljima omnibusa.