HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Darren Lynn Bousman

Uloge: Jessica Lowndes, Joe Anderson, Lin Shaye

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1480285/

Trailer: https://youtu.be/dUI5tBtfgCk

Pogledajte još: 30 Days of Night (2007)

Abattoir je film o kojem vladaju podeljena mišljenja pa dok ga jedni kude drugi ga dižu u nebesa a ja sam ga, eto, pogledao već iz drugog puta. Da, film mi se nije mnogo svideo, čak mislim da je prilično loš, a predispozicija za nešto više je svakako bilo ponajpre zbog toga što je čovek iza kamere jedan veoma iskusan horor autor - Darren Lynn Bousman (režirao Saw II, Saw III, Saw IV, 11-11-11 i The Barrens, između ostalog). Nažalost, čovek iza scenarija je bio izvesni Christopher Monfette, debitant u ovom poslu, a upravo u pisanom materijalu treba tražiti razloge za gotovo sve slabosti filma, mada ostaje veliko pitanje šta je poteklo od predloška a šta je rezultat slabog pisanija g. Monfettea.

Abbattoir je nastao na istoimenom stripu iz 2010. godine a pošto nisam imao uvida u dotični (nakon gledanja filma mogu reći da to i ne želim) ne mogu vam sa sigurnošću reći da li je za ovakav finalni proizvod odgovoran gore pomenuti debitant ili crtano delo na osnovu koga je naškrabao scenario. Ono što znam je da je glavni lik filma izvesni Jebediah Crone, misteriozni starac koji predvodi nekakav (čini se) mračni kult koji (pazite sada) - krade sobe! Da, dobro ste pročitali, jer upravo unapred definisane sobe mu (iz nekih razloga koji će se delimično otkriti u završnici filma) trebaju kako bi sastavio svoju tajanstvenu šumsku slagalicu. Svaka soba se savršeno uklapa u ono što je Jebediah Crone zamislio i u čemu mu pomaže grupica do imbecilnosti odanih pristalica a cilj svega je da ima (pazite ponovo) svoju kolekciju tragedija! E upravo zbog toga dotični ne otima svaku sobu na koju naiđe već samo one prostorije u kojima se desio neki zločin (kako će se takođe kasnije ispostaviti ne baš sasvim slučajni). Duše koje su ostale u tim prostorijama se, navodno, ne penju i ostaju zaglavljene jer je osoba naprasno umrla (tj. ubijena) pa ostavlja iza sebe pukotinu u građi našeg sveta. Ako se sastavi dosta takvih pukotina sav nakupljeni bol, strah i emocije ostavljene iza smrti odjekuju i dovode do toga da se sve sruši. Logično, zar ne?

Nekima ova priča deluje originalno, nekima kao notorna budalaština a ja sam već tokom prve trećine filma naprosto žudeo za nekim starim dobrim i jednostavnim slasherom u kojem pomahnitali krvolok vitla sekirom po šumi u nameri da pobije kampere jer mu je jutros pokipelo mleko. Još malo o priči filma: u centru dešavanja sa famoznim starkeljom našla se mlada novinarka po imenu Julia čiju sestru i njenu porodicu su brutalno izmasakrirali tokom sektaške operacije oduzimanja sobe. Sada Julia, skupa sa svojim (čini se) momkom ili (možda) prijateljem Gradyjem vodi istragu u sopstvenoj režiji, zato što niko ne želi da joj pomogne, a istraga seže sve do 1951. godine i rasprostire se do zabačenog i negostoljubivog mestašceta po imenu New English. U njemu Julia a kasnije i Grady sreću određene ljude i ulaze direktno u osinje (tačnije sektaško) gnezdo, zapravo sobnu slagalicu (ne zato što je sobne veličine već zato što je sastavljena od stotina soba) ali vam neću dalje prepričavati radnju filma ne zato da vam ne bih spoilerisao već naprosto zato što - ne umem. Zaista ne znam šta se u pojedinim momentima filma dešavalo, zašto je neko uradio to što je uradio i iz kojih namera jer je snimljeni materijal u pojedinim trenucima veoma konfuzan i prilično težak za praćenje.

Svedoci ste da sam na ovim stranicama opisivao svakojake filmove, i jednostavne i one druge (recimo azijske koji u nekim slučajevima nikako nisu jednostavni za praćenje a često nisu ni mnogo logični) ali odavno nisam pogledao nešto ovako haotično i konfuzno kao što je priča viđena u Abattoir. Iako neki delovi zapleta na papiru deluju dosta zanimljivo sama ideja kako neko krade delove kuća i odnosi ih stotinama milja daleko zaista ne pije vodu, makar bez neke mnogo veće zavere na državnom nivou. Nakon zapleta film se strmoglavo obrušuje u ambis ne samo zbog budalaština koje konstantno gledamo već i zbog izuzetno neuverljivih dijaloga i krutih, beživotnih likova, reklo bi se tipično - stripskih. Likovi se najčešće ne sporazumevaju normalnim, jednostavnim ili logičnim rečenicama već parolama, nejasnim iskazima ili drugim proizvodima glasnih žica koji mnogo više odgovaraju nekom crtanom delu. Razumem da je radnja filma u nekoj meri morala da se drži one iz stripa ali ne razumem zašto je morala da se drži u tolikoj meri, donoseći na mali ekran likove koji kao da su od papira, bez trunke emocija, životnosti ili poteza koji bi odavali da se iza njih krije jedno živo biće koje razmišlja i donosi racionalne odluke. Bukvalno da ne postoji nijedan lik u filmu i nijedna scena kojoj ne bi mogli nešto zameriti a pošto u ovom opisu nema dovoljno prostora da se pojedinačno bavim time sve ću sažeti u jednoj rečenici: konfuzno, neuverljivo, glupo i besmisleno.

Na nešto se ipak moram osvrnuti jer me je kopkalo tokom celog trajanja filma i na to sam obraćao možda i veću pažnju nego što bi trebalo: to je vizuelni identitet kako likova tako i određenih ambijenata (najčešće enterijera) a pre svega se odnosi na glavnu protagonistkinju, mladu novinarku. Julia po svom izgledu deluje kao da je došla iz sredine prošloga veka (liči na pin-up girl), što je svakako moguće jer razne žene furaju najrazličitije fazone, ali kada se modni stih 50-ih godina vidi i na Julijinom šefu (koji kao da je utripovao da je Clark Kent), ili na detektivski obučenom Gradyju znamo da to nije sasvim slučajno. Ide se i dalje pa tako Julia vozi veoma stari automobil, unutrašnjosti mnogih kuća deluju vrlo retro, novine su veoma staromodne, muzika je takođe datirana a modernu tehnologiju primećujemo samo u nekoliko navrata. S druge strane deo likova deluje veoma moderno pa tako početni dijalog savremene sestre i staromodne Julie deluje veoma neprirodno, kao da su akterke smontirane iz dva različita filma. Zaista ne znam koja je potreba za ovakvom vremenskom fuzijom i zašto film, ukoliko je već bilo potrebe da deluje retro (a ja nemam nikakvog problema sa time) nije smešten baš u te godine. Abattoir u tom slučaju ne bi bio ni prvi ni poslednji film smešten u taj period a ovako je samo jedan neuspeo križanac između vizuelno, tehnološki i u bilo kom drugom pogledu neusklađenih vremenskih perioda.

Jedina pozitivna stvar osim pristojne režije je grafički izgled filma koji je skoro perfektan, počevši od lepih ambijenata i lokaliteta pa do onih dobro animiranih u završnici. Sa animacijama se u finalu pomalo preteralo ali je i ovo urađeno kako bi (pretpostavljam) neki elementi filma bili slični onima iz stripa. Ovakvo finale daje neku bajkovitu crtu filmu, iako mračnu, a s obzirom da i do tada nije bio strašan u horor žanr ga svrstava isključivo nekoliko ubistava koja se mahom dešavaju van ekrana. Film ne uspeva da izvadi ni čuvena Lin Shaye koja pruža najubedljiviju glumu ali i pored ovoliko kritika koje sam izneo Abattoir ima svoju publiku pa se njegov sequel već uveliko sprema...