HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Brad Anderson

Uloge: Woody Harrelson, Emily Mortimer, Ben Kingsley

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0800241/

Trailer: https://youtu.be/386HCnvhQ2A

Pogledajte još: Hostel (2005)

Transsiberian je triler koji zahvata gotovo pola sveta: u pitanju je nemačko-britansko-španska koprodukcija čija se radnja dešava na relaciji Peking-Moskva a glumačka ekipa, između ostalih, sadrži i nekoliko Amerikanaca. Ipak, to nije ono što me je privuklo ovom filmu već dobra glumačka ekipa, snežni ambijent i najvažnije od svega – najduža železnička trasa na svetu koja iznosi čitavih 9289 kilometara. Dobro, u filmu nije opisana prava Trans-Siberian trasa (Moskva-Vladivostok) već Trans-Manchurian (8961km) ali je poenta ista: vredelo bi proputovati ovu trasu u trajanju od 9 dana, i to naravno u 1. klasi.

Kažem u prvoj klasi jer ostale dve klase nisu predviđene za ljude koji poseduju iole dostojanstva. U prvoj (najjeftinijoj) klasi stotine putnika putuju poprečno poređani po vagonima kao sardine (sve skoro podseća na tek malo civilizovaniji stočni vagon), svaki putnik ima tek malo više mesta od zapremine svoga tela a ovakvi kadrovi se mogu videti i početkom ovog filma, doduše u nekoliko kraćih kadrova. Utisak je ovde malo ublažen jer footage snimci koje prave brojni strani turisti poseduju veću dozu autentičnosti, detalja i šokantnosti od ovde viđenih. Ipak, u prvoj klasi je sve drugačije, putnici dobijaju svoj čisti i uredni kupe, WC, ostavu za stvari, upotrebu vagon restorana i druge pogodnosti koje bi im ovaj nesvakidašnji i dugački put trebale učiniti podnošljivijim. Upravo prvom klasom su putovali i Jessie i Roy, američki par koji se iz Pekinga preko Moskve vraćao svojoj kući, nadajući se sasvim lagodnom i opuštenom putovanju. U trenucima dokolice njih dvoje upoznaju jedan drugi mladi par, Carlosa i Abby, a među njima se uspostavlja prisniji odnos, na tragu prijateljstva. Prvi deo filma prikazuje odnose ovih ljudi, atmosferu u vozu i tempo putovanja sa nekoliko zaustavljanja.

Stvar koja kvari utisak tokom prve polovine filma (pa i kasnije) su stereotipi koje vidimo kod svih likova ali najviše kod prikaza Rusije. Rusija je prikazana kao diktatorska polu-vojna država gde vas konstantno neko prati, špijunira ili proganja i gde je granica između kriminalaca i policajaca skoro nepostojeća. Dobro, ne tvrdim da to možda nije blizu istine (i na Balkanu je skoro tako) ali naivnost ovih Amerikanaca zaista vređa zdrav razum a njihov šok kada prisustvuju represiji policije ne deluje nimalo ubedljivo. Ipak Jessie i Roy ne dolaze iz Skandinavije, sa Malte ili iz neke druge uređene zemlje već iz države u kojoj policija likvidira maloletne afroamerikance na mesečnom nivou nakon čega nastaju nemiri i paljenja policijskih automobila. Rusko-američki stereotipi idu i dalje pa tako u više scena vidimo nadrndanu (matoru, naravno, jer je lepota rezervisana samo za zapadnjake) čistačicu voza kojoj ne pada na pamet da odgovara na bilo kakva pitanja putnika iako svoj posao radi pedantno (što je paradoks). Uz sve to čini se i da zapoleni u ovom (i turističkom) vozu ne znaju nijedan strani jezik (ili ne žele da ga govore) i otvoreno pokazuju netrpeljivost prema strancima a pogotovo prema Amerima. I da, u kupeima uvek ima poneki kvar, čisto da i u ograničenim trokvadratnim prostorima koji su vlasništvo ruske države ništa ne bude savršeno.

Klišei i stereotipi se nastavljaju i na polju likova. Roy je iznenađujuće glup i naivan čovek (što bi zlobnici rekli – tipičan Amerikanac), pasionirani ljubitelj vozova kome čelične grdosije toliko mute vid da ne vidi kako mu naočiti Španac i supruga flertuju. Royova supruga Jessie je, pak, takođe stereotipna: ona je poročne prošlosti ali sada posvećena hrišćanstvu, pristaje na flert sa naočitim Špancem ali ga kasnije odbija što je jedan od glavnih razloga za tarapanu koja će uslediti. Ni kod drugih likova nema nikakvog iznenađenja a čim im vidite njuške znaćete šta će sledeće izgovoriti i na kojoj su strani. Uglavnom, gledalac ovog filma veoma dobro zna da će se prijateljstvo između dva mlada para iskomplikovati a Carlosova njuška (skupa sa prologom filma) jasno daju smernice u kom pravcu će cela priča otići i šta u nastavku možemo očekivati. Nevini Amerikanci će se naći u centru šverca droge u neprijateljskoj zemlji gde ih proganja i policija i mafija (što je isto, jel’) ali to će biti samo početak situacije iz koje naprosto nema izlaza... Ili možda ima? Završetak filma ipak daje hepined i to najpre iz razloga što se priča dešava u Rusiji; naprosto, iako su danas u modi otvoreni završeci filmova nije popularno ostavljati otvorenim dešavanja koja se odvijaju u tom podneblju jer bi gledaoci mogli pomisliti (i užasnuti se!) kako su Rusi pobedili.

Glumački je film dobar iako scenario nije dao dovoljno prostora većini aktera da se iskažu. To se pre svega odnosi na Woodyja Harrelsona (Zombieland), mada, za ovakvu izvedbu naivnog seka perse zaista treba imati talenta. Ben Kingsley (Species, Stonehearst Asylum) je odličan u ulozi negativca (a u kojoj drugoj ulozi bi ga uopšte mogli zamisliti), u nešto sporednijoj ulozi vidimo inače talentovanu Kate Mara (Morgan) dok je najubedljivija u filmu Emily Mortimer u ulozi Jessie. Emily, zajedno sa trasom putovanja i snežnim ambijentom koji ipak nije toliko dominantan, drži ovaj prilično predvidljivi film gledljivim i čini da neke njegove objektivne slabosti zanemarimo. Moj utisak je da priča koju vidimo u Transsiberian više odgovara nekom prošlom periodu, recimo hladnoratovskom ili periodu neposredno nakon toga, mada i ovakav kakav je Transsiberian svakako može da se pogleda. U pitanju nije Murder on the Transsiberian Express već jedna drugačija i mračnija priča pa ukoliko ste raspoloženi da se ukrcate na ovaj voz i proputujete (makar virtuelno) specifičnu deonicu ovo je dobra prilika. Sumnjam da će ovaj film biti dobra reklama za Transsiberian trasu (i Rusiju uopšte) ali je dobar za ubijanje vremena...