HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Richard Donner

Uloge: Gregory Peck, Lee Remick, Harvey Stephens

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0075005/

Trailer: https://youtu.be/V7CEbd7ffNw

Pogledajte još: Rosemary's Baby(1968)

Verujem da je većina posetilaca ovog bloga, makar oni koji vole paranormalne i religiozne horor filmove, već pogledala The Omen iz 1976. godine a i sam sam se podsetio ovog legendarnog horor filma kojeg sam poslednji put pogledao pre petnaestak godina (skupa sa nekoliko nastavaka, što i sada planiram). Nakon tolike pauze, ali i nakon više od četiri decenije od njegovog pojavljivanja, moram reći da The Omen izgleda neverovatno sveže, kvalitetno, zanimljivo i (što je neka druga, teška tema) nedostižno po nove horor filmove slične tematike.

Film je rađen u britansko-američkoj koprodukciji a upravo takva je i osnova priče: u fokusu je američki ambasador u Britaniji koji nasuprot uspešne diplomatske karijere ima lošu porodičnu. Naime, nakon još jedne neuspešne trudnoće njegove supruge Katherine ambasador Robert Thorn odlazi u rimsku bolnicu gde mu lokalni sveštenik nudi pogodbu koju ovaj u trenucima skrhanosti, razočarenja i bola ne može da odbije. Dogovor je da će mrtva beba biti zamenjena jednom živom čija je majka umrla na porođaju, Katherine neće ni znati da dete nije njeno, o svemu će biti upoznat samo mali broj zaposlenih u bolnici i sve će ostati večna tajna. Zamalo. Isprva se život ambasadora, supruge i dečaka Damiena činio kao savršenim i skladnim ali sve se menja tokom proslave petog rođendana mališana kada njegova dadilja izvršava ritualno samoubistvo naočigled svih zvanica. Ovaj incident je najpre zainteresovao lokalnog paparazza, na to se nadovezao lokalni sveštenik a njih dvojica su uneli crv sumnje i među Damienove roditelje. Već i sami sumnjajući da nešto nije u redu počeće da otkrivaju neverovatne detalje o svom „sinu” ali što više pojedinosti budu saznavali suočavaće se sa sve više misterioznih smrti u svojoj okolini...

The Omen je jedan od najznačajnijih horor filmova u istoriji žanra jer je zajedno sa The Exorcist pokrenuo pravi talas horora o zaposednutosti, antihristu i đavolu, dakle praktično je započeo trend koji traje i danas. U odnosu na moderne filmove slične tematike prva stvar koju ćete ovde primetiti je razlika u glumačkom tandemu jer je bračni par koji posmatramo veoma iskusan po svojim godinama. Danas u horor filmovima ne srećemo često glavne karaktere koji su skoro pred penzijom a Gregory Peck, koji je ovde na pragu sedme decenije života, skupa sa tada 41-godišnjom Lee Remick, su upravo takvi, što verovatno može zasmetati mlađim gledaocima ali ovom filmu savršeno odgovara jer doprinosi uverljivosti. Naravno, to sve ne bi bilo na visokom nivou da u glavnim ulogama nisu Gregory Peck (Cape Fear) i Lee Remick (The Medusa Touch), briljantan dvojac koji u svojim bogatim karijerama skoro da nije ni imao dodira sa horor žanrom, na žalost. Njima uveliko ide na ruku i scenario koji u nekim momentima jeste delimično retro, možda čak i naivan, ali u principu je i dalje nedostižan po moderne filmove. Recimo, veoma brzo oba „roditelja” shvataju da sa klincem nešto nije u redu tako da u The Omen ne prisustvujemo situacijama kada jedan supružnik ne veruje drugom a to su scene koje redovno nerviraju u novijim hororima.

U ulozi Damiena gledamo klinca koji bukvalno ništa ne progovara ali sve mračne ciljeve postiže pomoću svojih „moći” i zlih slugu koji mu bespogovorno stoje na usluzi, ne žaleći ni svoj život. „Nemo” šestogodišnje dete nikada nije izgledalo jezivije nego u ovom filmu a to je ponajpre zbog njegovog zlog pogleda. Kasting je zadovoljavajući i kod sporednih likova iako su pojedini dosta karikirani (recimo sveštenik, koji sa onakvom njuškom nikada ne bi uspeo da dobije poverenje ambasadora, čak ni na nekoliko minuta). Ovakva glumačka postava uspeva da „ispegla” i neke male nelogičnosti u samoj priči pa se nesmetano možemo prepustiti uživanju uz film koji se odvija na nekoliko lokacija, gde je većina izuzetno lepa za posmatranje. Američke gužve na putevima i sumornu britansku svakodnevnicu u nekom trenutku smenjuju prizori prelepe italijanske periferije, sa sve starim manastirima i ruiniranim grobljima. Neki od ovih kadrova jesu snimani u studiju, što se jasno vidi, ali to nimalo ne smeta da vizuelne karakteristike filma The Omen ocenimo kao odlične. Ubistva koja vidimo jesu šokantna i odlično režirana pa će vam veoma dugo ostati u sećanju, poput nataknutog sveštenika ili obezglavljenog pomoćnika, recimo.

U pamćenju će vam sigurno ostati još nekoliko scena, kao što ih i ja pamtim još iz detinjstva. Tu pre svega mislim na prvu Damienovu posetu crkvi, njegovu vožnju triciklom (scena je ipak nešto slabija od one iz The Shining), noćno otkopavanje grobova u Italiji ili posetu zoološkom parku (legendarna scena sa pavijanima). Odlična režija ovih scena (posebno ove poslednje), izuzetna kamera kojom je rukovodio Richard Donner  (Superman, Superman II), začuđujuće dobri specijalni efekti i vremenski efekti (odlično dočarana oluja iz vedog neba) doprinose konstantnom prisustvu jezive atmosfere, čemu nesumnjivo ogroman doprinos daje i legendarni soundtrack Jerryja Goldsmitha ("Ave Satani"). U svojoj prebogatoj karijeri gospodin Goldsmith je svojom muzikom obogatio preko stotinu filmova, od kojih su neki veoma priznati i cenjeni, a samo za muzičku temu filma The Omen iz 1976. godine je osvojio Oscara. Možda je baš ova muzička podloga i najretro element filma: ona je naprosto fenomenalna i vrlo prepoznatljiva a upravo kao takva deluje da je iz nekog prošlog vremena. Danas se ne posvećuje dovoljno pažnje muzičkoj podlozi pa kada čujemo neku specifičnu melodiju koju nije proizveo kompjuter pouzdano znamo da gledamo jedan veoma stari horor film.

The Omen je odlična priča o rođenju antihrista i njegovom detinjstvu, počevši od zamene na rođenju, preko uspostavljanja pune kontrole nad svojim domom i ukućanima, pa do uklanjanja svih protivnika koji mu stoje na putu. U pitanju je veoma kvalitetan film, film koji je gotovo bez ijedne mane ali film koji ste već gledali, i to više puta. Ukoliko niste gledali njega ili njegov remake iz 2006. godine gledali ste neki drugi film religiozno-antihrist-paranormalne tematike a gotovo svaki takav film poseduje nešto iz The Omen. U pitanju je pravi klasik koji i danas služi kao horor uzor pa ukoliko ga niste pogledali nemojte to pričati nikome već se iz ovih stopa bacite na gledanje. Ostali mogu da ponove projekciju jer je u svakom slučaju bolje vreme provesti u reprizi kvalitetnog materijala nego u premijerama novih horor (zlo)dela.