HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Andre Ovredal
Uloge: Emile Hirsch, Brian Cox, Ophelia Lovibond
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3289956/
Trailer: https://youtu.be/mtTAhXuiRTc
Pogledajte još: Unrest (2006)

Pre više od šest godina režiser André Øvredal (koga sam u nedostatku specifičnih karaktera na tastaturi prekrstio u Andre Ovredal) je snimio vrlo dobar i prilično različit found footage poluhoror film Troll Hunter (originalno Trolljegeren). Nakon poduže pauze vratio se na horor scenu filmom The Autopsy of Jane Doe, odličnim filmom koji je potpuno različit od njegovog prvenca, kako stilski tako i sadržajno. Definitivno je u pitanju talentovan autor na koga treba obratiti pažnju u budućnosti ali, nažalost, kao i kod svakog kvaliteta i u slučaju gosn. Ovredala treba imati strpljenja i nadati se njegovom novom delu tek za nekih 5-6 godina...


Početak ovog filma vodi gledaoca direktno na mesto zločina, i to kakvog... U jednoj sasvim običnoj kući američkog predgrađa desio se pravi pokolj, mrtva masakrirana tela su razbacana po svim spratovima a brojne ekipe policajaca, inspektora i istražitelja vrše uviđaj i sakupljaju potencijalne dokaze. Međutim, ekipa pronalazi nešto još čudnije: u podrumu ispod kuće zatiču beživotno telo mlađe ženske osobe koja je ukopana u zemlju; identifikacija dotične je nemoguća jer ne postoje podaci o njoj u centralnom kompjuteru pa se telo pod imenom Jane Doe (po naški NN osoba) upućuje na autopsiju jednom uglednom starijem patologu. On će usled hitnosti morati da secira leš nepoznate devojke tokom samo jedne olujne noći i da otkrije što više činjenica, ne samo o njenom poreklu već i o načinu života te same smrti. Na njegovu žalost i iznenađenje (a na zadovoljstvo gledalaca) početna misterija je samo vrh brega: gde god da krene svojim oštrim skalpelom, koje god rebro precvika klještima i koji god organ pokojnice da izvadi patolog će nailaziti na nove i sve veće misterije, na čitav niz neobjašnjivih obeležja, stanja i funkcija. I pored dugogodišnje karijere, ogromnog iskustva i velikog ugleda vremešni patolog se nikada do sada nije susreo sa nečim sličnim...


Kompletan film se dešava u kući patologa koji zajedno sa svojim sinom (koga obučava da nasledi porodični posao) radi na slučaju nepoznate mrtve devojke. Lokacija za jedan ovakav film je savršeno izabrana jer se stari porodično-poslovni objekat nalazi na šumovitoj periferiji koja je udaljena od grada (ostalo je nepoznato koliko). Objekat u filmu datira još sa početka prošlog veka a nije teško poverovati da je to apsolutno istina; velika drvena kuća se prostire na nekoliko nivoa, bezbroj prostorija je povezan uskim mračnim hodnicima ili starim liftovima a ispod prostora za stanovanje se nalazi laboratorija sa ormarićima u kojima se nalaze leševi. Zaista, ima li šta simpatičnije od mrtvačnice koja se nalazi ispod vaše dnevne sobe? Možda, a to je leš misteriozne devojke na kojem otac i sin rade svakog minuta otkrivajući nove neobjašnjive detalje na njenom telu. Upravo ti detalji i čitav niz neobjašnjivih pojava koje će uslediti čine ovaj film misterijom na kvadrat: dok bi se prosečan horor/triler film zadovoljio samo time da je poreklo i uzrok smrti dotične nepoznat The Autopsy of Jane Doe ide više koraka dalje servirajući pred gledaoca desetak misterija čija otkrivanja su pravi magnet i zbog čega neće moći da odvoji oči od ekrana sve do samog kraja.


Prva polovina filma se sastoji isključivo od seciranja tela što je veoma zanimljivo izvedeno ali nije za osobe sa slabijim stomacima (pogotovo ne za vreme večere). Istraživanje se kreće od spoljašnjeg pregleda tela, preko odvajanja i ispitivanja unutrašnjih organa do vađenja mozga a svi specijalni efekti (čitaj: izgled iznutrica) su veoma uverljivi pa zaista deluje kao da je filmska ekipa iz obližnje mrtvačnice pozajmila jedno telo koje je bilo višak. Za potrebe ovog opisa sam konsultavao jednu osobu koja je pasionirani i dugogodišnji fan istražiteljskih dokumentaraca, raznoraznih DNK analiza i policijskih istraga kao i emisija o rešavanju zamršenih policijskih slučajeva. Ono što sam doznao je da The Autopsy of Jane Doe izgleda prilično uverljivo, makar kada je reč o načinu rada i izgledu kako prostorije tako i tela nad kojim se vrši obdukcija. Ono što je izmenjeno za potrebe filma, i nema nikakvu drugu manu osim manjka verodostojnosti, je slabije osvetljenje laboratorije (jer je slabije svetlo hororističnije), to što otac i sin ne nose maske na licima i što higijena nije na potrebnom nivou (naprimer, mačka se slobodno šeta). Ipak, ukoliko niste doktor ili student medicine prvu polovinu filma ćete pronaći kao veoma zanimljivu, toliko da se automatski postavlja pitanje: kako je moguće da već decenijama gledamo raznorazne brutalnosti i morbidarije u horor filmovima a da se filmovi u mrtvačnicama ili salama za obdukciju mogu nabrojati na prste jedne ruke?


Druga polovina filma donosi nešto drugačiju atmosferu, manje morbidnosti ali više paranormalnog, manje gnusnih scena i krupnih kadrova unutrašnjih organa a više jezivih i napetih momenata. U kompletu sa prvom polovinom ona čini prilično skladnu celinu, mnogo jeziviju od bilo čega što nosi etiketu 2016 i veoma kvalitetno snimljenu. Film naprosto odlično izgleda, tehnički je savršen a samo neophodne animacije u nekoliko navrata narušavaju perfektan audio-vizuelni utisak. Audio utisak upotpunjuju zvuci sa starog kasetofona pa ono što vidimo u ovom filmu u neku ruku deluje i zvuči pomalo retro, što je svakako i bila želja autora filma. Za odličan utisak su zaslužni i glavni glumci, Brian Cox (The Ring, Manhunter, Trick 'r Treat, Tell-Tale, The Day of the Triffids) i Emile Hirsch (The Darkest Hour), koji veoma uspešno funkcionišu kao glumački par a uz pomoć dobro napisanih dijaloga i priče koja se odmotava izuzetno balansirano uspešno nose ovaj film na svojim glumačkim plećima. Ipak, glavna zvezda ovog filma je Olwen Catherine Kelly koja igra (?) leš nepoznate devojke. Gluma dotične dame zaista ostavlja bez daha iako u celom filmu ne da nije izgovorila jednu reč već nije napravila nijedan pokret tela ili (makar na vidljiv način) udahnula jedan jedini dah.


Zaista mi nije jasno kako je O. C. Kelly mogla provesti toliko vremena potpuno naga i potpuno nepomična a da se ni u jednom jedinom kadru ne primećuje bilo kakva aktivnost, dekoncentracija ili pomeranje nekog dela tela. Svakako da je dotičnoj pomoglo to što je imala iskustva sa jogom ali joj ipak treba odati priznanje – ukoliko se nekada bude dodeljivao Oskar za sporednu nepomičnu ulogu (ili neka vrednija, neukaljana nagrada) gospođica Kelly bi je trebala dobiti, bez ikakvog razmišljanja. U celom filma ima zaista malo toga za kritiku, eventualno jedna scena koja sadrži morbidno preterivanje (mačka u ventilaciji), nekoliko kadrova koji su tu verovatno zarad obavezne patetike (sudbina Emme), nekoliko sitnijih neoriginalnsoti (neke scene kao da su prekopirane iz Nightwatch iz 1997. godine), kao i finale za koje sam očekivao da bude malo duže i da sadrži više informacija. Nadam se da to i takvo finale ne znači da nas sledeće godine očekuje nastavak ovog filma, tačnije – voleo bih da ga vidim ali se plašim da bi mogao ukaljati odličan utisak nakon gledanja The Autopsy of Jane Doe. Sve u svemu - ovo je najbolji prošlogodišnji horor film, film koji sadrži sve ono što karakteriše jedan dobar i uspešan film strave i užasa. Tu je jeziva lokacija, mnogo misterije, odlična režija, odlična glumačka postava, nekoliko jezivih momenata i par kadrova koje ćete zapamtiti. Šta li vam/nam više treba?

+ veoma misteriozna priča
+ efekti i vizuelna uverljivost
+ O. C. Kelly u ulozi (?) leša
+ jeziv i dobro odglumljen
– nekoliko neubedljivih scena

Ocena: 8/10