HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: David Fincher

Uloge: Ben Affleck, Rosamund Pike, Neil Patrick Harris

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2267998/

Trailer: https://youtu.be/esGn-xKFZdU

Pogledajte još: The Town (2010)

Hajde da opet usporimo i nakon A Kind of Murder napravimo još jedan triler predah. Gone Girl je krimi triler misterija koja tokom samo nekoliko kadrova ima dodira sa horor žanrom ali je apsolutno zastrašujuća na jedan potpuno drugi način. Više od bilo kojeg filma koji sadrži gomile iznutrica, odsečene udove, zombije, vampire ili dinstane mozgove Gone Girl priča jezivu storiju naše sadašnjice, gde put do uspeha ne žali žrtve, gde ne postoje nikakve moralne barijere ili tragovi savesti, gde bračno nezadovoljstvo kuje bizarne planove i gde ljubav i poverenje postoje samo na malim ekranima tokom projekcija romantičnih komedija.

Gone Girl je režirao David Fincher (koji je za horor fanove najpoznatiji po filmu Alien 3 a ljubitelji trilera ga pamte po nekoliko veoma uspešnih filmova) a nastao je na osnovu istoimene novele koja je napisana dve godine ranije od strane spisateljice Gillian Flynn. Preskočiću kako je uopšte moguće da jedna knjiga bude ekranizovana nakon samo dve sezone a reći ću da je dotična dama zaslužna i za pisanje adaptiranog scenarija tj. da autori filma nisu imali dozvolu da menjaju linije teksta bez njenog aminovanja. To je svakako u redu, delo je njeno pa je njeno, ali upravo iz tih razloga je za određene zamerke zaslužna upravo ona, tim pre što su možda jedine zamerk(ic)e one na polju priče. A priča započinje otprilike ovako: jedan mladi bračni par se približava svojoj petoj godišnjici ali ma koliko izdaleka sve izgledalo idilično odnosi među njima nisu nimalo obećavajući, niti optimistični... Amy i Nick su jedan moderan poznati par, kao preslikan sa naših malih ekrana ružičastih televizija ili šarenih ženskih časopisa, par koji je uspešan u svojim delatnostima (pogotovo Amy), par koji živi u svom luksuznom domu, koji ne izlazi iz njega bez posete frizeru, bez tone šminke i veštačkih osmeha a upravo zbog svega toga (i zbog njihovog primamljivog spoljašnjeg izgleda) ne prestaju da mame uzdahe okoline i da budu zanimljivi javnosti i medijima. 

Kao i najčešće kada su u pitanju brakovi uspešnih peta godišnjica označava da se približava kraj veze, što opet znači da će uslediti još više naslovnica, ispovesti, razvoda, suza i svega ostalog što ide u paketu. E upravo na dan njihove pete godišnjice Nick planira da saopšti svojoj već odavno otuđenoj supruzi (s kojom još jedino upražnjava povremeni seks bez ikakvih emocija) da želi razvod. No, po dolasku u svoj dom zatiče praznu trpezariju, ispreturan nameštaj, polomljeno pokućstvo, nešto krvi ali ne zatiče - Amy. Odmah alarmira policiju koja vrši uviđaj, veoma brzo se njegova supruga proglašava nestalom a prvooptuženi postaje upravo Nick. Ono što mi u tom trenutku nije bilo najuverljivije ali dozvoljavam mogućnost da bi se nešto slično desilo jer je u pitanju uspešna, mlada i bogata žena - veoma brzo kreće šira društvena akcija potrage za Amy, osnivaju se raznorazni web sajtovi i telefoni podrške, organizuju se grupe sugrađana i fanova koji češljaju teren, skupljaju se prilozi za potragu i drže konferencije za štampu koje prenosi državna televizija. Verujem da bi se nešto slično u realnom životu zaista i desilo ali u filmu je to prikazano pomalo zbrzano pa ne deluje čak ni da je prošlo onih obaveznih 48h od nestanka osobe. Na sreću, to je samo jedna od nekoliko sitnica koje bi se mogle zameriti ovom filmu i koje (pretpostavljam) potiču iz same knjige ili zbog potrebe da ovaj ionako dugačak film (traje celih 150 minuta) ne bude još duži. 

Ubrzo se u celu potragu uključuju i Amyni roditelji, mediji danonoćno prati pomake u istrazi ali prate i aktivnosti „ucveljenog” supruga koji svojom vedrinom i odsustvom od javnosti očekivane patetike ne pruža ono što se u takvim situacijama od nesrećnika očekuje i zahteva. Ovo mi je svakako jedan od najzanimljivijih segmenata filma jer se nešto veoma slično, čak i brutalnije, dešava i u našim medijima, prvenstveno štampanom smeću koje sebe naziva tabloidima a onda i u snimljenom materijalu televizijskih kuća koje beskrupulozno vape za gledanošću. Dovoljno je otvoriti stranice na kojima se emituju vesti iz crne hronike (a takvih je svakim danom sve više) pa se uveriti kako čitaoci zahtevaju sve više pikanterija, sve više turanja svojih bolesnih noseva u privatne stvari, sve više brutalnih detalja o ubistvima, otmicama i nesrećama, sve više eksplicitnijeg sadržaja a urednici medija im radosno izlaze u susret u cilju lične materijalne koristi, ne hajući za sudbinu onih čije tužne živote je upropastila nesreća kojom se bave ali i sami mediji koji su tu nesreću eksploatisali. Uostalom, i sam sam to lično iskusio u svojoj bližoj okolini. Uglavnom, prvi deo filma se bavi potragom za Amy i situacijom koja se potpuno okreće po Nicka; on od početnih simpatija i sažaljenja javnosti postaje veoma omrznut, delom i zbog svojih grešaka, ali to je samo početak...

Bilo bi veoma teško opisivati sve ono što se u ovom filmu izdešavalo ali bi to bilo i kontraproduktivno jer se njegova druga polovina bazira na prilično neočekivanim preokretima i finalu koje može da izazove rasprave ali sumnjam da je nerealno (mislim na dešavanja nakon triler/horor klimaksa). Upravo zbog toga neću detaljnije prepričavati šta se dešavalo nakon prve četvrtine filma jer šta god bih izneo to bi narušilo ugođaj potencijalnim gledaocima a verujem da takvih ima. Ono što ću reći je da film prija čak i fanovima horora (poput mene, jel') i da samo u početku deluje kao klasični kriminalistički film da bi se u svom kasnijem toku pretvorio u bizarni moderni triler sa snažnim metaforama na razne savremene bračno-porodične teme, na priče o uspehu, žrtvovanju i muško-ženskim odnosima. Priča je pažljivo osmišljena, sa brojnim detaljima koji tek u kasnijem toku postaju značajni, sa dosta dobro zamaskiranim preokretima i sa tek nekoliko naznaka da sve neće biti baš onako kako na samom početku izgleda (intro monolog sa brutalnim detaljima i potvrdom muško-ženskog nerazumevanja, naprimer). Pripovedanje je izvedeno na izuzetno uspeo način, gde vidimo kombinacije trenutnih dešavanja, flashbackova iz dalje ili bliže prošlosti te monologa glavnih likova. Iako naizgled deluje da bi to moglo zakomplikovati ovaj film to u praksi iznenađujuće dobro funkcioniše, delom i zbog talenta režisera; priča se pažljivo odmotava fokusirajući se mestimično na obe strane.

A te obe strane definitivno zauzimaju centralno mesto filma, ne samo zbog mesta u scenariju. U glavnim ulogama gledamo vrlo dobrog Bena Afflecka koji se savršeno dobro uklopio u radnju filma i koji zaista izgleda poput dobronamernog, običnog momka koji bi nam uz sve svoje grehove čak mogao biti i drag. Nema veće pohvale za glumca i njegovu ulogu nego kada se kaže da je ona upravo onakva kakvom bi je zamišljali da smo čitali knjigu Gillian Flynn a Ben Affleck je upravo takav. Njegovu suprugu igra odlična Rosamund Pike (Doom, Surrogates) kojoj je, osim njenog nesumnjivog talenta, na ruku išao i scenario. Usled mog stava da ne otkrivam previše uzdržaću se od daljeg komentarisanja gđice Rosamund ali ću reći da na dotičnu svakako treba u budućnosti obratiti pažnju, doduše van horor žanra, u kojem se (pretpostavljam) neće baš često pojavljivati. Gone Girl poseduje i dovoljno kvalitetnu sporednu postavu likova te se i po tom aspektu film održava na veoma visokom nivou. Glavni utisak nakon gledanja ovog filma je da u žanru trilera i dalje ima naslova koji dostižu visok nivo, kako po originalnosti i prezentaciji tako i po zanimljivosti i kvalitetu, što se ne bi moglo reći za današnji horor film. Upravo zbog toga mi je bilo pravo zadovoljstvo pogledati dva puta Gone Girl u relativno kratkom vremenskom periodu a ovom prilikom se zahvaljujem čitateljki ovog bloga Mirjani na ovom predlogu.