HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Tim Brown

Uloge: Dan Payne, Robin Dunne, Briana Buckmaster

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt5834800/

Trailer: https://youtu.be/UnlHLMQTfyA

Pogledajte još: Dark Was the Night (2014)

Devil in the Dark bi se zvanično mogao okarakterisati kao psihološki horor film ali kada bih ga detaljnije sagledao sa svih strana, odozgo (iz pravca glavne priče) i odozdo (sa strane poente i pouke), iznutra (iz perspektive dinamike) i sa visina (fokusirajući se na njegov vizuelni aspekt) s pravom bih ustvrdio da je ovo predstavnik žanra - tipični moderni horor film nakon koga poželite da nekoliko meseci gledate isključivo trećerazredna ostvarenja 70-ih, 80-ih i 90-ih godina. Lažem, i onih iz prve decenije XX veka, jer (koliko se sećam) ni u toj veoma slaboj deceniji po horor nije bilo filmskih smaranja poput ovog...

O čemu se ovde radi? Radi se o dva veoma otuđena brata koja su se veoma malo viđala (ukoliko i jesu) poslednjih par decenija a sada, nakon smrti svoga oca, odlučuju da se ponovo zbliže. Ostaje velika misterija kako i zašto to nameravaju da učine jer su u pitanju dva potpuno različita tipa ljudi, kako karakterno tako i po načinu funkcionisanja, osobinama, interesovanjima, socijalnom i porodičnom statusu i svemu drugom što vam može pasti na pamet. Ipak, na inicijativu onog starijeg, Clinta, on i Adam odlaze na jednonedeljni godišnji odmor u obližnju vukojebinu, brdovito šumsku nepristupačnu divljinu prepunu divljači a za koju se (neopravdano, jel) među meštanima priča da je ukleta (ili nešto slično). Naime, pre mnogo godina na upravo to mesto se uputio jedan mladić koji se više nikada nije vratio a njegovim sugrađanima i organima reda (koliko sam zaključio posmatrajući oslabi uvod ovog filma) nikada nije palo na pamet da ga potraže. Taj nestali mradić je bio, po tvrdnjama ostalih, poluretardiran tako da se našoj braći ni u kom slučaju ne može desiti ono što je njega snašlo. Ili ipak može?

Naravno da može, mada možda i ne može... Sve što bih vam rekao o bitnim detaljima ovog filma, njegovoj poenti, smislu, potencijalnim metaforama a pogotovo o „pametnom” finalu mogla bi biti laž, ne zato što imam prema vama bilo kakve zle namere već naprosto zato što nisam u stanju shvatiti šta je pisac ovog filma (ukoliko je takav uopšte i postojao) hteo da kaže. Sam uvod je predugačak i traje gotovo celih sat vremena što od filma koji jedva dobacuje do 80 minuta pravi gotovo dramu. Dramski elementi preovlađuju i zbog toga što je akcenat na narušenim odnosima dva brata i njihovom međusobnom otuđenju. Između brojnih dijaloga, prepirki, uzajamnog nepoštovanja i drugih sukoba gledamo predahe u vidu flashbackova iz prošlosti koji nisu vizuelno najuspelije rešeni i ne otrkivaju bilo šta zanimljivo što je bitno po sam film. Tu su i neki kadrovi iz Adamovih košmara koji su tek malo bitniji ali takođe ostaju magloviti i nejasni čak i nakon završetka Devil in the Dark. Tokom jednočasovnog uvoda braća se voze po divljini, veru uz planine (u neadekvatnoj obući i bez neophodnih alpinističkih pomagala), spavaju, love i vrše druge „veoma zanimljive” aktivnosti i rabote.

Poslednja četvrtina filma bi se mogla podvesti pod horor ali onaj neuspešni. Kada se konačno budu sreli oči u oči sa onim što su do tada samo čuli dotadašnjom dosadom već umrtvljeni gledaoci neće biti nimalo iznenađeni, tim pre što je ono što će videti veoma generičko i nedovoljno vidljivo. Ko bi uopšte znao koliko horor filmova smo do sada videli u kojima su noćne misteriozne zveri bele boje a oni koji im se nađu pod uticajem dobiju crne animirane oči... I zaista, šta je to fascinirajuće sa tim crnim animiranim očima pa da slične scene gledamo već godinama? Zašto se niko ne odvaži da animira nosinu zaposednutih likova, da im stavi crne uši, demonske obrve, iščašene jagodice ili crvljive zube (za ovo poslednje bi mogli proći i bez animacija, samo je potrebno da malo pročešljaju po bezubom narodu). Famozne oči i skoro nevidljiva kreatura su maksimum jeze koju možete dobiti od Devil in the Dark a ukoliko ste čak i pomislili da bi vas nešto od pomenutog moglo makar na trenutak preplašiti reći ću vam da čak i te nemaštovite CGI specijalne efekte možete videti samo na delić sekunde ili u scenama koje su potpuno van fokusa. Animirane šumske spodobe su toliko skrajnute sa ekrana i pojavljuju se toliko kratko da ih nisam čak uspeo ni uhvatiti za potrebe screenshotova koji su postavljeni uz ovaj opis. 

Sve to je potpuno očekivano i to iz dva razloga. Prvo, već na samom početku ovog filma zaključićete koji su njegovi krajni produkcijski dometi (negde malo veći od indie ostvarenja) pa ćete znati i da ništa spektakularno ne možete očekivati, pogotovo ne na polju specijalnih efekata. I drugo, šumski monster (ili više njih, ko bi ga znao) ovde nije baš tipični monster već metafora za unutrašnje demone koji su se isprečili između dva otuđena brata. Rekao bih da je to vodilja koja je motivisala autore ovog filma mada bi i oni gledaoci koji bi tvrdili da je u šumi zaista obitavalo neko stvorenje (otuda valjda i njegov brlog) bili u pravu, baš kao i oni koji bi satisfakciju tokom gledanja ovog filma našli u priroda-uzvraća-udarac tematici. Zaista ne znam zašto je autor ostavio svoj film nedovršenim ali znam da nikako ne mogu da vam preporučim njegovo gledanje. Jedino što je ovde iznadprosečno je ambijent divljine i prekrasni krajolici u kojima se dešava cela tarapana koja nikome nije jasna. Šumarci, proplanci i planine su snimane veoma kvalitetnim kamerama i pravo je uživanje posmatrati svu tu lepotu divljine koja ipak zloslutno vreba svojim brojnim opasnostima.