Režija: Caradog W. James
Uloge: Katee Sackhoff, Lucy Boynton, Javier Botet
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3622110/
Trailer: https://youtu.be/dCimEns0MMA
Pogledajte još: Ouija: Origin of Evil (2016)
OK, odustajem od mojih ranijih tvrdnji kako su britanski horor filmovi najčešće kvalitetniji od onih prekookeanskih. Ruku na srce – oni to povremeno zaista i jesu ali se sve češće dešava da su veoma amerikanizovani i to u zanatskom smislu. Takav je slučaj i sa Don’t Knock Twice, britanskim paranormalnim horor filmom na koji sam oko bacio nešto ranije, i to isključivo zbog primamljivog omota. Nažalost, na omotu je sve i stalo jer film nema da ponudi ni minimum zanimljivosti ili bilo kojeg drugog faktora koji jedan horor film čine makar delimično uspešnim, gledljivim, strašnim, jezivim ili na bilo koji drugi način vrednim gledanja.
Na samom početku filma deluje da će u fokusu naše pažnje biti tinejdžerka Chloe, nadrkana klinka kojoj kao da su svi krivi za njenu tragičnu sudbinu, ali je fokus priče ipak na njenoj majci Jess, sadašnjoj umetnici a nekadašnjoj narkomanki, koja je malu Chloe onomad ustupila ustanovi za nezbrinutu decu jer je u tom trenutku više radosti pronalazila u drogi nego u svojoj ćerkici. Sada, otprilike desetak godina kasnije, Jess je „čista“ pa se setila svoje Chloe i pokrenula postupak povraćaja pozajmljene ćerkice koji neće biti nimalo lagan. Uz sve to „brižna“ majka je naišla na još jednu prepreku: devojka ne može da zaboravi kako je kao devojčica bila ostavljena i ne želi da vidi majku a kamoli da se pomiri sa njom. No, (ovo je sad važno) u trenucima dokolice Chloe sa svojim prijateljem/dečkom (nebitno) tumara po (pretpostavljam) okolini doma za decu bez roditelja i lokalnog autoputa gde se nalazi jedna stara, napuštena i po verovanju dečurlije – ukleta kuća! Kuća je nekada pripadala baki po imenu Mary Aminov, starici koja je optužena za otmicu i ubistva nekoliko klinaca, a legenda stara nekoliko godina kaže da se nikako ne sme dva puta pokucati na vrata njene stare kuće jer će... Pa, desiće se nekakva tarapana, definitivno.
I desila se velika CGI tarapana jer su klinci, verovali ili ne (a naravno da verujete), zaista pokucali na famozna vrata na koja se nikada (ni u najvećem ludilu!) ne kuca i time probudili opasne babske animirane kreature! Već iste večeri Chloein dečko nestaje naočigled njegove upaljene web kamere a animirane kreature zatim počinju da spopadaju i samu devojku saučesnicu pa se ona uplašena i unezverena (u nedostatku boljih rešenja) upućuje kod svoje (ne)majke. Iako joj u principu apsolutno ne veruje (i misli kako njena ćerka halucinira jače od nje u svojim najplodnijim narkomanskim danima) Jess će se truditi da svojski pomogne ćerki kako bi zadobila njeno poverenje a vremenom će animacije početi da progone i nju samo, baš kao i neanimirane radnice centra za socijalni rad i bradati detektiv. Kako se bude stezao obruč oko majke i ćerke tako će one otkrivati delove stare slagalice i povezivati sve u jednu celinu što će razobličiti misteriju koja (ubeđen sam) „izuzetno“ zanima gledaoce ovog filma. Sledi priča prepuna preokreta, ničim izazvanih postupaka kako likova tako i famozne Baba Jage a zatim i finale svih dešavanja koje je skarabudženo i nedovršeno, valjda kako bi Don't Knock Twice dobio nastavak (recimo, Don't Knock Three Times), što se (nadam se) neće desiti.
Ovo je jedan loše napisan i prazan film, sastavljen pre svega od dosadnih i nebitnih sekvenci između kojih su nabacane random horor scene koje bi trebale biti strašne na papiru, ili u nekom drugom, ozbiljnije urađenom filmu. Jedan od većih problema je što akcenat filma ne predstavlja ukleta (pokojna, a sada animirana) bakica i njene težnje da killne sve što joj pokuca na vrata već pokušaji mirenja majke i ćerke i sve ono što ide uz to. Don't Knock Twice je u dobroj meri drama o izgubljenom poverenju i povraćaju istog, što mu prilično dobro polazi za rukom i filmskom trakom, ali je to ne previše bitno jer se upravo zbog toga zapostavlja horor segment. Recimo, usled nadugačke i naširoke majka-ćerka relacije malo je vremena utrošeno na samu baku, njen istorijat, život, poreklo, težnje ili bilo šta drugo što bi dodatno pojasnilo i proširilo priču. Gledaoci ne saznaju preko potrebne informacije o dotičnoj, ne vide flashbackove iz njenog života i ne mogu ni na koji način da se dodatno zainteresuju za ovaj nedovoljno interesantan i originalan film. Većina stvari i nakon finala ostaje nepoznata ili nedovoljno jasna a to ne važi samo za u filmu viđena dešavanja već i za ona iz prošlosti kao i za motivacije određenih likova, mahom onih negativnih.
Na polju horora Don't Knock Twice je prilično slab iako se neko ko ovlaš pogleda ekran na kojem se emituje film ne bi složio sa tom konstatacijom. Film sadrži nekoliko jump scare momenata (od kojih zaista mali broj funkcioniše jer je gledalac ophrvan dosadom) i nekoliko generičkih pojavljivanja bake koja (naravno) hoda četvoronoške ne zato što je stara ili pokojna već zato što to izgleda strašnije. Motivacije likova, slab scenario i mnogo momenata slučajne koincidencije upropaštavaju i ono malo jeze ili uklete atmosfere jer umesto da se plašimo ili strepimo za likove neprestano razmišljamo zašto je neki karakter uradio to što je uradio i kako je znao da će neka stvar implicirati onu drugu... Recimo, osim četvoronožne bake vidimo levitaciju jednog lika (što je apsolutno bespotrebno ali po autorima filma izgleda spektakularno), pisanje krvlju po zidu (što nema nikakvu funkciju ali deluje veoma hororistično pa je ubačeno u film), vidimo neki paralelni svet za koji je nepoznato gde se nalazi i čitav niz drugih scena koje nemaju nikakve veze sa vezom. Naravno, od svih ovih vizuelnih elemenata se može napraviti dobar trailer koji će izgledati veoma zanimljivo i prevariti potencijalne gledaoce u pogledu kvaliteta, dinamike ili zanimljivosti ovog filma.
Pozitivnih stvari u filmu je jako malo ali ako bih nešto morao izdvojiti to je kvalitet fotografije i ambijenti u kojima se radnja filma dešava. Ambijenti i lokaliteti su povremeno zbilja prelepi ali se na tome sve i završava jer autor ne uspeva da iskoristi ni 10% onoga što mu je sumorna Britanija dala. S druge strane, autor koristi svaku priliku da nam pokaže ko su sponzori filma pa zato u krupnom kadru vidimo razne brendove telefona, računara i automobila. Za pohvalu je još jedino gluma, naročito majke (Katee Sackhoff – Oculus, The Haunting in Connecticut 2: Ghosts of Georgia) i samo donekle ćerke, koja slabo šta i progovara (Lucy Boynton – February), ali je slab scenario doprineo da njihovi postupci ne izgledaju previše uverljivo, baš kao ni odnosi unutar filma i među likovima. Deluje jako naivno i neverovatno da se sva opisana tarapana dešava baš između nekoliko likova, kao da niko drugi na svetu ne postoji, pa vam nikako ne savetujem da pogledate ovaj nezanimljiv ali ipak dobro režiran film (koji ipak poseduje i nekoliko amaterski režiranih kadrova koji odudaraju od skladne celine).
nikad cuo...a pratim horor produkciju ti izgleda bas sve zelis pogledati...
ReplyDelete