Režija: Suneel Tripuraneni
Uloge: Kelsey Deanne, Chase Austin, Melissa Alouf
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt4282872/
Trailer: https://youtu.be/k8oG3qh7q-E
Pogledajte još: The Presence (2010)
Zaista ne znam zašto sam privučen svakojakim ghost horor filmovima iako već u startu znam da su u pitanju nižerazredna ostvarenja autora koji imaju veoma upitan talenat. Valjda je u pitanju moj pasionirani fanatizam ka ukletim kućama, zastrašujućim građevinama i jezivim usamljenostima u pustim nedođijama, šta li, pa ne mogu da odolim bilo kojem filmu na datu ili sličnu temu. No, pitanje na koje još manje znam odgovor je kako takvi filmovi drže prilično visoku ocenu na renomiranim filmskim sajtovima? Jedan od logičnih odgovora je da je u pitanju mali broj ispitanika a da taj broj sadrži nezanemarljiv procenat rodbine aktera ili ljudi koji su bili uključeni u ceo projekat... A možda sam ja ipak veliko zakeralo koje u svemu nađe neku manu, ko bi ga znao :) U svakom slučaju prvi film sa etiketom „2017“ ne vrca od kvaliteta pa predosećam da nam ova filmska godina neće biti dobra...
Kada se vidi naziv Dead Story i omot filma iznenađenja zaista ne može biti pa verujem da će svaki gledalac znati šta ovde može očekivati. Ono što je ipak veliko iznenađenje je da ključna scena filma sledi već u prvim minutima: u tačno 2h izjutra agresivni i jezivi duh upada u spavaću sobu mladog bračnog para i na iznenađenje šokirano probuđene i paralisane supruge ubija njenog muža sa više uboda nožem dok CGI krv šiklja na sve strane. U narednim scenama se upoznajemo sa mladim bračnim parom, sa Anne i Haroldom, koji se nakon nekih dešavanja (ostaje prilično nepoznato kojih) odlučuju za novi početak u svom novom i „toplom“ domu. Njihov izbor je pao na jednu staru, lepu, veliku ali jeftinu kućerinu za čiju tragičnu prošlost znaju i slučajni prolaznici (i njihovi prijatelji) samo ne znaju njeni novi ukućani (niti su se igde raspitali). Naime, u pomenutoj građevini se svakih nekoliko decenija dešava masovni pokolj a ubica i njegovo hladno oružje nikada ne budu pronađeni... Iako u tim trenucima svaki gledalac filma pretpostavlja kako će on biti završen rasplet ipak ne donosi očekivane scene, što nikako ne znači da je film zadovoljavajući, bilo u celini ili u svom finalu.
Prvenstvena i najveća mana filma Dead Story je loše napisana priča koja se traljavo odmotava i gotovo ni u jednom trenutku nije ubedljiva. Suprug Harold je po ceo dan na poslu pa Anne mora sama provoditi vreme u ogromnoj kućerini koju nastanjuje – izvesni duh, lično & personalno (tačnije duhica). Dok se Anne raspakuje, šeta imanjem, pravi fotografije i radi svakodnevne poslove duh je posmatra iz prikrajka, kroz prozore ili iz podruma, usput pomerajući predmete po kući praveći mladu domaćicu ludom. S druge strane, Anne definitivno (iz nekih razloga) ima sposobnost da (skoro) jedina vidi duha, što dalje znači da (a ko bi se iznenadio da je drugačije) joj suprug ne veruje kako je videla duha (or something) već sve pripisuje njenoj psihičkoj nestabilnosti. E sad, da li je Anne zaista luda ostaje velika nepoznanica jer gledaoci ne znaju njenu prošlost (recimo, ne znaju zašto se mladi par naprasno preselio), ne znaju zašto ima tako uverljive košmare, kao i zašto sanja istog onog duha koga sreće po svojoj novoj kući... Ovo su samo neki od problema koji idu na dušu isključivo onome ko je osmislio (nedovršenu) priču ovog filma.
Gotovo istovetni problem je i što gledaoci ne znaju ko je duh koji se non-stop vrzma po kući, podrumu i pleše (?) po dvorištu, niti šta on želi. Slažem se da duhovi ne moraju nikome polagati račune i svoje (biznis) planove ali je za bolje shvatanje i podnošenje filma ipak bolje znati zašto se dotični okomio na nekoga i sa kojim ciljem, čisto radi određenih pouka i naravoučenija. Problem je i što se film sporo odvija a stvari se u njemu (paradoksalno) ipak prebrzo dešavaju: sve što vidimo u sličnim filmovima ovde se desi već na polovini; stoga autor mora da iz nepoznatih razloga ubacuje sporedne likove (majka) koji su veoma sumnjivi i bespotrebni, samo da bi osigurao dodatnih pola časa radnje i (ne)očekivano finale. Film i nakon završetka (za koji vam neću reći da je glup i nejasan) ostavlja čitav buljuk misterija, nelogičnosti i suvišnosti. Obično kada se u sličnim filmovima poslože sve kockice mnoge do tada nelogične ili suvišne scene dobijaju svoj smisao ali ne i u Dead Story: ovde nakon završne scene nećete znati čemu je služilo gotovo pola filma i zašto su se akteri ponašali tako kao što su se ponašali.
Na polju horora Dead Story je takođe tanak. Osim animirane krvi vidimo i animiranog duha koji ukoliko ima ime ono je definitivno „Deja Vu“ (što je ipak teško jer je duh ženskog spola). Duh je predstavljen ženskom figurom u spavaćici i duge kose koja mu/joj prekriva lice, dakle ukoliko ste pre deceniju ipo gledali Ring (i čitav niz klonova nakon toga) videli ste i ovog duha (ko zna koliko puta). Ko zna, možda su i autori ovog filma mislili da će hype oko novog Ring filma dati vetar u leđa i njihovom čedu... Osim ovoga u filmu možete videti mračni podrum, čuti nekoliko napadnih zvučnih efekata, videti tek dva nedovoljno eksplicitna (čitaj ojeftina) ubistva i videti opet onog duha ali u drugačijim (casual) izdanjima (crne animirane oči, animirana koža). Ipak, najjezivija stvar u ovom filmu je gluma pojedinih aktera (majka, komšija... pa i ostali nisu sjajni). Glumci u ovom filmu su negde između profesionalaca i naturščika a i njihova izvedba se kreće u tim okvirima, od podnošljive do negledljive. Atmosfera u filmu se mestimično oseća i ne može se reći da je nema samo bi s obzirom na odličnu lokaciju i druge predispozicije morala i trabala biti kudikamo jezivija, napetija, zloslutnija i primetnija.
Zaista je žalosno da je kvalitetna lokacija, kamera i režija upropaštena lošom pričom i ne toliko dobrim kastingom ali onaj ko je zaslužan za dobro odgovoran je i za loše (režiser je i osmislio priču dok je drugi tip to pretočio u scenario). U određenim trenucima Dead Story je pravo zadovoljstvo gledati: lokacija na kojoj se nalazi stara kućerina je prelepa, film se dešava s jeseni (ili je podneblje tako jesenasto) pa sve deluje sumorno i melanholično. Autor je načinio dobru odluku kada je Anne dodelio zanimanje fotografa jer ona svojim fotoaparatom beleži ono što gledaoci vide kroz seriju prelepih pejsaža koji su obogaćeni odličnom muzičkom podlogom. Ove kadrove šumaraka, proplanaka, ogoljenog drveća ili napuštenih objekata bih mogao gledati satima a kada deluje da je kamerman/režiser pokazao svoj maksimum sledi odjavna špica koja je među najlepšima koje sam video. Zaista šteta što ovaj film neće ostati upamćem i što će njegovi prelepi eksterijeri biti zapostavljeni u odnosu na trećerazredni ostatak filma. Jedini savet koji bih dao režiseru je da se ubuduće ne usuđuje pisati filmove ili da za taj posao konsultuje iskusnije horor znalce; ukoliko i ubuduće nastavi da piše i snima ovako loše filmove njegova filmografija neće biti duža od nekoliko naslova.
0 comments:
Post a Comment