HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Dylan K. Narang
Uloge: Caitlin Stasey, Rachel Melvin, Markus Taylor
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2370228/
Trailer: https://youtu.be/EQGBe0VRIPs
Pogledajte još: Saw (2004)

Chloe u nekom trenutku otvara svoje oči i pokušava da shvati gde se nalazi... Budeći se iz nesvesti nakon nekoliko trenutaka shvata da se nalazi u još većem košmaru: vezana je i vezanih usta se nalazi na podu jedne sobe koja liči na hotelsku. Oko nje, na nekoliko postelja ali i iza njih, nalaze se devojke slične dobi koje su pobacane po sobi k’o klade. Sve devojke su u sličnim stanjima, deluje kao da su u dubokoj nesvesti ali možda nisu ni žive, čvrsto su vezane i spremne da budu izabrane. Naime, svakih pola časa u zaključanu sobu upada maskirani krvolok i odvodi izabranu devojku koju odmah zatim brutalno ubija.


Našu junakinju odvezuje jedna druga devojka koja tragično skončava mnogo ranije nego što se to dalo očekivati. Sada je u zaključanoj sobi punoj onesvešćenih i vezanih devojaka svesna i pokretna samo Chloe koja za tili čas uspeva da potisne zbunjenost, skršenost i početno stanje šoka i pretvara se u devojku koja je odlučna da spasi svoju lepu zadnjicu i utekne maskiranom ubici kako zna i ume. Nesrećna devojka koristi sve svoje sposobnosti da pokuša bekstvo koristeći potencijalne slabe tačke zamandaljene prostorije u kojoj se nalazi, a to su zakovani prozor, otvor za ventilaciju i zaključana vrata. Svaki od njenih malobrojnih poteza mora biti pažljivo ali ne dugo planiran jer će ubica koji se svako malo vraća u sobu po novu žrtvu primetiti njene aktivnosti a samim tim je i izabrati kao narednu žrtvu. Ovakva postavka dešavanja pravi veliku napetost a u kompletu sa nekoliko brutalnih scena stvara prilično uznemirujuće kadrove koje mnogi gledaoci neće opušteno posmatrati. Iako se ovaj segment filma dešava isključivo u jednoj prostoriji nikakve monotonije, pa ni one vizuelne, nema. Gledalac će sve svoje sive ćelije uposliti pokušavajući da iznađe način bekstva, kao da igra nekakvu survival horor varijantu „escape“ igre, i naprosto biti zauzet sudbinom mlade devojke za čiju lepu zadnjicu konstantno strepi.


Radnja tokom dešavanja u famoznoj hotelskoj sobi je sporoodvijajuća ali veoma efektna i odlično režirana, sa vrlo dobrim tehničkim karakteristikama i sa tek nekoliko momenata koji donekle kvare iznenađujuće dobar utisak. O kulminaciji dešavanja se mogu voditi rasprave i ukrštati mišljenja ali je meni više zasmetao detalj iz cevi za ventilaciju kada se Chloe u trenutku preobražava u izdržljivijeg baju nego što je to John Rambo ikada bio, recimo u onim danima kada je bio najveća žrtva sistema i krio se po šumama & gorama. No, i pored toga dešavanja u hotelskoj sobi prepunoj (be)životnih devojačkih tela predstavljaju nešto najnapetije što se može videti u poslednje vreme i najoriginalniji i najzanimljiviji ovogodišnji (ili prošlogodišnji) filmski materijal koji se dešava u jednoj jedinoj prostoriji. Uglavnom ocena viđenog bi bila skoro – 8/10. U ovom trenutku se verovatno pitate zašto i konačna ocena filma nije ista te zašto uopšte ocenjujem nešto u sred opisa... Iz prostog razloga što je Caitlin Stasey (Evidence, All Cheerleaders Die, Fear, Inc. i I, Frankenstein) odustala od daljeg snimanja filma (ili je bila višegodišnje sprečena da ga nastavi) ostavivši iza sebe tek polovinu nedovršenog materijala koji je u konačnici trebao nositi naziv Wake in Fear (što bi bio kudikamo bolji naslov od kasnije usvojenog All I Need, ne samo zato što bolje opisuje radnju filma).


To sve se izdešavalo 2013. godine a par godina kasnije Dylan K. Narang je rešio da svoj film dovrši kako zna i ume i to dopisivanjem paralelne priče koja bi sa već snimljenim materijalom činila nekakvu celinu. Ova priča sadrži misterioznog čoveka, oca maloletne devojčice, koji zarad novca pristaje da radi sumnjive poslove za jednog nepoznatog poslodavca. Ti poslovi počinju banalnim isporučivanjem bezazlenog paketića a kulminiraju... Pa, pretpostavljam da ćete svi pogoditi čime. Ovaj segment filma je isprepleten sa onim prvim a karakteriše ga još sporija radnja od one u hotelskoj sobi ali radnja bez imalo napetosti, živosti, zabavnosti, neizvesnosti ili zanimljivosti. Razni nevažni kadrovi znaju da traju u nedogled, kao da je All I Need dvoipočasovna dramčuga a ne film od jedva 80 minuta, pa umesto da gledamo Chloe (i njenu zadnjicu, zašto da ne) mi posmatramo beskonačne telefonske razgovore između naredbodavca i izvršitelja ili famozni dijalog koji na „šokantan“ način „zaokružuje“ ovaj film dajući gledaocima sasvim „jasnu“ poruku. Aktivnosti misterioznog gangstera su slabije snimljene, rekao bih da je ova polovina filma i tehnički slabija (više deluje kao indie, i po atmosferi, i po tempu, i po kvalitetu fotografije) a jedina dobra stvar je što predstavlja mali predah od napetih dešavanja u hotelskoj sobi.


All I Need je film koji je silom prilika ispao takav kakav jeste a kakav je zaista trebao biti verovatno nikada nećemo saznati. U ovakvom stanju on nije zadovoljavajući jer dve celine poprilično odudaraju jedna od druge, kako po kvalitetu tako i po vizuelnom utisku, prepliću se na udaljenim ravnima a susreću u veoma isforsiranom i slabom finalu koje naprosto ni po jednoj tački nije zadovoljavajuće. Verovatno i nije moglo bolje dve godine kasnije i bez glavne glumice ali to nije problem gledalaca i kritičara već Dylana K. Naranga. Zbog svega ovoga propustio sam priliku da filmu zamerim razne stvari, recimo zašto ubica nosi baš takvu masku, gde odvodi devojke, kako ih je uspeo nahvatati i da li je njegov izbor baš sasvim slučajan...

+ napeto, krvavo i misteriozno iskustvo
+ survival horor prva polovina filma
– neuspela druga polovina filma...
– ...i neuspele konekcije među pričama
– završetak filma; brojne nejasnoće

Ocena: 5/10