Režija: D.J. Caruso
Uloge: Kate Beckinsale, Mel Raido, Lucas Till
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2364897/
Trailer: https://youtu.be/O7a-hmoh6Jw
Pogledajte još: The Skeleton Key (2005)
The Disappointments Room je veoma karakterističan film za modernu američku produkciju jer sve svoje adute usmerava ka promotivnom a ne sadržinskom. Kao i u većini drugih modernih filmskih slučajeva i ovaj film poseduje dobru lokaciju, eminentnu glavnu glumicu, sadrži nekoliko jezivih kadrova i nekoliko onih (pre)animiranih, bazira se na dosta zanimljivoj temi i istorijskim činjenicama a sve to je taman dovoljno da se sklepa jedan primamljivi Youtube trailer koji bi trebao namamiti potencijalne gledaoce u bioskop/market. Od D.J. Carusa, reditelja nekoliko poznatijih filmova van horor žanra, moglo se očekivati više a možda je ovaj tip i zalutao u žanr filmova strave.
Film je napisan od strane Wentwortha Millera, koji je mnogo poznatiji kao glumac (Prison Break, The Loft) nego kao scenarista, a sve počinje selidbom tročlane porodice iz (pretpostavlja se) gradske sredine u seosku. Naravno, u ovakvim i sličnim filmovima seoska sredina podrazumeva usamljenu kućerinu ili poludvorac koji se nalazi u sred nekakve nedođije, objekat koji je oivičen ovećom šumom i koji je od najbližeg mesta (sela) udaljen ohoho kilometara. U paketu sa kupljenom nekretninom po defaultu se dobija i njena mračna prošlost, brojne tragedije i ceo paket duhova ali da nema toga ne bi bilo ni filmova poput The Disappointments Room. Uglavnom, otac David, majka Dana i mali sinčić Lucas (sponzorskim) džipom stižu u svoju „kuću iz snova“ po mrkloj noći kako bi već od narednog jutra započeli sa njenim renoviranjem a svojim novim životom. Već samo pominjanje „novog života“ i nekakvog „novog početka“, kao i nekoliko nightmare flashback iskustava koje proživljava Dana, jasno nam daju do znanja da je selidba i cela trauma posledica porodične tragedije u kojoj je izgubljen najmlađi član ove sveže doseljene porodice a naše je da do kraja filma otkrijemo da li je to bio nekakav nesrećni slučaj ili osećaj krivice koji konstantno proganja majku Danu ima osnova.
Prvi deo filma je zapravo i njegov najuspešniji deo i to prvenstveno zahvaljujući odličnoj lokaciji u kojoj se film odvija. Stara i ogromna kućerina je perfektna za ovakve filmove a vremenski uslovi savršeno odgovaraju sumornoj amtmosferi koja provejava od početka pa do samog kraja prikazanih događaja. Kiša koja konstantno pada uzrokuje brojna prokišnjavanja koja depresijom obogaćuju ionako mračnu, memljivu i staru građevinu. Ogromni travnjaci, bazeni, baštice, groblja, žbunovi i plastenici koji su devastirani i zarasli usled trajnog neodržavanja čine veoma efektne eksterijere (u kojima se nažalost odvija manji deo filma) a pitanje koje neprestano provejava kod gledalaca je – zašto bi neko svoju depresivnu i traumatičnu suprugu odveo na jedno ovakvo mesto kada upravo na njemu ima sve preduslove da se još dublje ubedači... Logika nalaže da bi neko sunčano podneblje bilo mnogo adekvatnije i da bi bilo kakvo društvo bilo apsolutno pogodnije za takva post-tragedijska stanja ali, složićete se, na Havajima i Tahitima ne bi bilo nikakvog horora pa stoga moramo progutati ovakve nelogičnosti koje se kroz horor filmove provlače od samih početaka žanra.
Da svari budu zanimljivije majka je najčešće sama u kući, doduše sa sinčićem kome je izabrala baš sobicu na kraju uskog i mračnog hodnika, a dane provodi u restauraciji kuće i borbi sa samom sobom. Veoma brzo po pristizanju Dana počinje da doživljava košmare a stvari se pogoršavaju onog trenutka kada otkrije tajanstvenu zaključanu sobu na tavanu, prostoriju koja ne postoji u planu kuće. Kako se njeni košmari i halucinacije budu pogoršavali i postajali učestaliji tako će i Dana nastojati da uđe u zaključanu sobu, kao da oseća da je baš u toj prostoriji rešenje svih njenih problema i svi odgovori na brojna pitanja. Sama soba ima potporu i istorijskim činjenicama a upravo ti delovi filma koji se baziraju na bizarnoj prošlosti i prikazuju neke stvarne fotografije predstavljaju najjeziviji deo The Disappointments Room. „Soba razočarenja“ je prostorija u kojoj su se nekada davno od očiju javnosti čuvala deca rođena sa urođenim telesnim manama ili mentalno-telesnim deformitetima raznih vrsta. Nesrećna deca nikada ne bi ugledala svetlost dana kako ne bi bacala ljagu na imidž najčešće imućnih roditelja a živela su kratko, što zbog urođenog fizičko-mentalno stanja, što zbog neljudskih uslova života ili nasilnog prekida istog.
Film The Disappointments Room je nastao na osnovu istinitih događaja ali lokacije i enterijeri prostorije nisu toliko jezivi kao što su prikazani u ovom filmu. Na internetu možete naći dosta fotografija za poređenje filma sa stvarnim događajima a za gledaoce je bitno da je Danina lična tragedija na neki način povezana sa onim davnim tragedijama. To u ovom filmu nije previše ubedljivo izvedeno i povezano pa gledalac ne vidi razloga zašto se ovoj ženi sve to dešava dešava. Dana ne poseduje nikakve paranormalne sposobnosti a sumnjam da svaka majka koja izgubi dete može toliko jasno i živo da „vidi“ slične tragedije koje su se desile pre više od jednog veka. Dodatni problem filma je što se on negde posle polovine počinje veoma ubrzano odvijati, kao na pokretnoj traci, bombardujući nas raznim podacima, vizijama, prikazama, likovima ali ponajmanje logikom. Davna tragedija ne uspeva da izazove emocije kod gledaoca, autori filma ne uspevaju da ga uplaše, generički kraj ne može nikoga da šokira a jedino što preostaje je šokantna storija o postupcima nekadašnjih bogataša a to je premalo za jedan horor film. Tu je i odlična lokacija ali to ne menja previše zaključak – kako je The Disappointments Room u principu osrednji film koji nikoga neće oduševiti i zadovoljiti.
Tokom gledanja filma osim glavne ideje nećete videti nijedan originalan kadar a reklo bi se da je najviše prekopiranog materijala iz kudikamo kvalitetnijeg The Skeleton Key. U samom filmu se nije previše dobro snašla ni Kate Beckinsale koju smo gledali u mnogo ubedljivijim izdanjima (Eliza Graves, Vacancy) a njoj, barem po mom mišljenju, ne leži ni plava boja kose. Ostatak kastinga je tek prosečan i ne ostaje u pamćenju, baš kao ni „likovi“ iz prošlosti koji se pojavljuju u drugoj polovini filma. Ukoliko niste fan jezivih i atmosferičnih sumornih lokacija i predela sva je prilika da će vam kompletan film veoma brzo nestati iz pamćenja pa ako budete u prilici da pogledate ovaj film dobro razmislite i potražite neki kvalitetniji ili zanimljiviji.
0 comments:
Post a Comment