Režija: Morten Tyldum
Uloge: Jennifer Lawrence, Chris Pratt, Michael Sheen
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1355644/
Trailer: https://youtu.be/7BWWWQzTpNU
Pogledajte još: Gravity (2013)
Mali predah od horor filmova može biti i jedan od novijih SF hitova pod nazivom Passengers, produkt nastao u režiji Mortena Tylduma a po scenariju Jona Spaihtsa (napisao The Darkest Hour i Prometheus), film koji je bitno drugačiji ne samo od preovlađujućih filmova strave u užasa koji se nalaze na ovim stranicama već i od do sada opisanih naučno-fantastičnih filmova. Iako Passengers jeste vizuelno i sadržinski SF film njegov akcenat nije na fantastičnom opisu tehnički napredne budućnosti već na emotivnoj SF romansi koja je prepuna višeslojnih metafora i inteligentno (ili „inteligentno“) osmišljenih filozofiranja.
Kompletna radnja filma Passengers se dešava na svemirskom brodu Avalon i to, navodno, negde oko 2800 godine. Pomenuta letelica prevozi 5000 dobrovoljaca koji bi trebali naseliti udaljenu planetu Homestead II jer je planeta Zemlja naprosto postala prenaseljena za udoban život a taj i tako udaljeni Homestead II verovatno poseduje bolje uslove za život od Afrike, naprimer. Početak puta, pripreme, razlozi i načini na koji je do toga došlo ostaju gledaočeva nepoznanica a sve što dotični zna je da su svi putnici broda (uključujući i posadu) u višegodišnjem stanju hibernacije, da kompletno putovanje traje 120 godina a da svemirskom letelicom upravlja nekakav autopilot (koji je skupa sa naprednim kompjuterskim sistemom i održava). Jedno tako dugačko i tako komlikovano putovanje kroz nedovoljno istražene i nedovoljno poznate dubine svemira svakako donosi i nepredviđene situacije a upravo jedna takva se događa na samom početku ovog filma: Avalon uleće u kišu ovećih meteorita (ili sličnih svemirskih tela) a iako poseduje odbrambeni štit koji je napravljen baš za slične situacije jedan od „kamenčića“ uspeva da probije zaštitni oklop svemirskog broda i načini određenu štetu, kako će se pokazati kasnije – sa nesagledivim posledicama.
Svemirski kamenčik oštećuje kompjuter a nepravilnosti u njegovom radu dovode do toga da se jedan od putnika budi i to 90 godina pre nego što je to bilo predviđeno. Probuđeni mladić se zove Jim Preston, po zanimanju je mehaničar a splet čudnih okolnosti je doveo do toga da doživotno bude osuđen na samoću i luksuzan život na velikom, hladnom i pustom svemirskom brodu čiji dolazak na krajnju destinaciju nikada neće doživeti. Prva trećina filma prikazuje upravo životarenje Jima i načine na koji on provodi vreme zabavljajući se, pokušavajući da se probije do komandnog mosta, komunicirajući sa jedinim delimičnim oblikom inteligencije (robot barmen) ali i pokušavajući da zatraži pomoć kontaktirajući svoju matičnu planetu. Nekoliko veoma interesantnih momenata tokom ove komunikacije na veoma jasan način predočavaju nepojmljive razmere ogromne razdaljine između dve destinacije a problematika kod razmene poruka ipak postavlja brojna pitanja na koja Passengers ne pokušava dati bilo kakav odgovor. Jedno od pitanja koje se nameće je kako ovako napredna tehnologija koja može da stvori takav svemirski brod i tako svesnu veštačku inteligenciju ne može da predvidi probleme u kojima se našao Jim i da obezbedi adekvatniju komunikaciju.
Komunikacije naprosto nema, možda i zato što niko na takvoj udaljenosti ne može pomoći usamljeniku koji će do kraja života gledati gomilu tela koja (barem za njega) večno spavaju. Među svim tim telima Jim se vremenom (više od godinu dana samoće) posebno vezuje za mladu i lepu spisateljicu Auroru u koju se zaljubljuje a da je nije ni upoznao; samo na osnovu nekoliko njenih dela, video intervjua, svojih očekivanja, nadanja i pretpostavki Jim mesecima razmišlja o potencijalnom susretu diskutujući o tome s barmenom. Sasvim slučajno i kada se najmanje nadao Jim je pronašao savršenu ženu koja mu je ipak potpuno nedostupna i van domašaja, dakle našao se u veoma sličnoj situaciji kao svako od nas. On se svakodnevno zaklinje da je završio epizodu sa Aurorom i da joj više neće pominjati ime, niti odlaziti do njenog „hibernetskog kreveta“ ali naprosto ne uspeva da je zaboravi i potisne iz sećanja i nadanja, definitivno se približavajući onome zbog čega će se zauvek kajati. Jimova čežnja je velika, očekivanja adekvatna, mašta dovoljno bujna a samoća veoma strašna ali ono što će uraditi je još strašnije. Budeći Auroru Jim bi je definitivno „ubio“ jer povratka u hibernaciju nema a nema ni dolaska na krajnju destinaciju. Krajnja destinacija ovog para ne bi bila planeta Homestead II već smrt i to mnogo pre nego što se ostatak posade i putnika probudi.
Kao što sam već napomenuo u gornjem tekstu – Passengers se ne trudi da bude čistokrvni SF film, oglušujući se o neke svemirske ambijente, zanemarujući određenu logiku u datom prostoru i ne pridajući značaja mnogim fizičko-prostornim zakonitostima svemira. To će primetiti samo pasionirani ili iskusniji SF gledaoci dok će ostatak gledalaca, dakle publika kojoj je ovaj film i namenjen, biti zaokupljen potresnim sudbinama Aurore i Jima i neće razmišljati kako likovima na ekranu teku suze niz obraze iako nema gravitacije. Odnos Aurore i Jima je konstantno u prvom planu, njihov kompletan odnos je od samog početka veoma krcat metaforama pa će gledaoci koji vole da razmišljaju i tumače svaki viđeni kadar imati materijala napretek. Po ovome je Passengers veoma sličan SF hitu Gravity od pre nekoliko godina, čak bi se reklo da reciklira istu ideju i veoma sličan skup metafora, dok je na strani filma koji danas opisujem to što nije toliko banalan. Odnos ovih dvoje ljudi na svemirskom brodu je u najvećoj meri predvidljiv, pogotovo u prve dve trećine filma, da bi tek završetak (dakle poslednja trećina) doneo nekoliko manje-više uspešnih obrta i hollywoodsko finale. Pohvalno je što Passengers ne obiluje velikim dozama patetike a čak sam i mišljenja da je njegov kraj trebao i morao biti još emotivniji.
Utisak je da u završnim scenama nedostaje nekoliko kadrova, valjda da finale filma ne bi bilo suviše potresno, ali treba reći da je inicijalna verzija scenarija imala potpuno drugačiji završetak. Apsolutno s namerom ali možda bespotrebno autori su u film ubacili brojne omaže poznatim filmovima, pa tako robot barmen i njegovo ponašanje neodoljivo podsećaju na onog iz legendarnog The Shining, a tu su i pozajmljena imena, rečenice i druge sitnice iz drugih poznatih filmova van horor/SF žanra. Sam film vizuelno izgleda odlično i vidi se kako je u njega uložena pozamašna suma novca. Ambijent ipak, osim u nekoliko navrata, nije spektakularan tako da 3D projekcija ne bi trebala da vam bude motiv pri gledanju Passengers. Scene koje mogu odgovarati ovoj tehnici i koje su vizuelno impresivne se mogu nabrojati na prste jedne ruke pa se etiketa 3D na plakatu filma može posmatrati isključivo kao marketing, baš kao i pojavljivanje Andyja Garcie u kameo ulozi, bez ijedne izgovorene rečenice. Sporedni karakter je i Laurence Fishburne u ulozi kapetana a Chris Pratt i Jennifer Lawrence u ulogama Jima i Aurore su veoma korektni što se i dalo očekivati. S druge strane, za prikazano u ovom filmu Jennifer definitivno neće dobiti Oskara što nije samo njena zasluga već i povremeno nedovoljno ubedljivog scenarija.
Sve u svemu – i pored nekoliko mana (propusta tačnije) Passengers je dobar film koji može prijati i publici koja nije sklona žanru naučne fantastike. Priča u kojoj muškarac i žena koji su se upoznali sasvim slučajno žive potpuno sami do kraja života a za sreću im osim malo prirode ne treba ništa drugo do njih samih je veoma pogodna za ženski deo publike pa ako je muškom delu čitalaca ovog bloga potreban predlog za večernje gledanje sa lepšom polovinom – Passengers se nameće sam po sebi.
0 comments:
Post a Comment