HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Tom Lewis

Uloge: Kristen StephensonPino, Nick Clark, Andrew Olson

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2581480/

Trailer: https://youtu.be/8NoHcbnwxFM

Pogledajte još: Devil (2010)

Nakon saobraćajne nesreće jedna devojka je umrla. Nije videla nikakvu svetlost već samo mrkli mrak a jedino osećanje koga je bila svesna je osećanje straha. Dvadeset minuta kasnije lekari su uspeli da je reanimiraju a niko od prisutnih nije primetio da je skupa sa „vraćenom” devojkom sa druge, mračne strane, došlo još nešto... Mračna prikaza je počela proganjati preživelu devojku, da joj se svakim pojavljivanjem sve više približava a sama devojka je u narodu prozvana - devojka koja je prevarila smrt. Da li zbog ljubomore ili zbog krivice za smrt svojih troje prijatelja, tek, ova devojka je postala izuzetno omražena u svojoj okolini i školi, toliko da je ostala sasvim sama, bez ijednog prijatelja, sama sa svojim mračnim progoniteljem...

Najzanimljivije od svega je da ovaj prepričan uvod vidimo u svega nekoliko uvodnih minuta iako bi se od njega komotno mogao snimiti barem polučasovni filmski materijal. Zbrzan i izdeklamovan uvod koji je propraćen nizom brzih i nedovoljno jasnih scena kao da predstavlja siže nekog prethodnog filma pa sam se za trenutak zapitao da li je The Channel (otkud uopšte taj naziv filma?) možda sequel nekog meni do sada nepoznatog prethodnika. Ali, pretpostavljam da bi u tom slučaju The Channel nosio sufiks "2" u naslovu... Anyway, ta devojka po imenu Cassie zaista preživljava danonoćnu traumu: noću je muče košmari i prikaze koje se kreću po njenoj pustoj kući dok je danju osim i dalje prisutnih prikaza mračnog stvora i misteriozne devojčice muči i izbegavanje od strane kolega u školi i otvorena mržnja njene okoline. Ovo je i najzanimljiviji deo filma i jedini njegov aspekt koji je vredan pažnje: čovek se zaista zapita kakav je život preživelih vinovnika nesreća i da li je zaista moguće da je odnos okoline i dojučerašnjih kolega prema njima upravo ovakav...

Gotovo jedan čas filmske radnje je utrošen na Cassienu borbu sa prikazama. Te prikaze su možda animirane, možda i urađene nekom drugom tehnikom, a to je teško zaključiti zato što su prikazane isključivo kao mračne senke koje se pomeraju u uglovima ekrana ili kreću u mračnim prostorijama. The Channel je još jedan film gde žrtva zlih demona i dalje ne spava u sasvim osvetljenoj sobi a još čudnije je da u stanju u kakvom jeste Cassie nema bukvalno nikakvu podršku svojih roditelja. Njena porodica se ponaša kao da je tuđa pa stoga i ne čudi da je konstantno pristutna ali se vidi tek u nekoliko kadrova. S druge strane, u nedostatku najbližih Cassie pronalazi neophodnu utehu u psihijatru koga redovno posećuje i koji je leči hipnozama tokom kojih saznajemo neke detalje iz saobraćajne nesreće. Psihijatar ni za trenutak ne veruje svojoj pacijentici a nešto više joj veruje školski veroučitelj koji se opet konstantno konsultuje i raspravlja sa svojim iskusnim duhovnikom.

Sukob religioznog i naučnog čini okosnicu ovog ne baš zanimljivog filma ali su teološko-naučne rasprave vrlo često banalne i mnogo neuverljivije od, recimo, onih u poslednjim i ne baš potrebnim nastavcima The Exorcist. Posebno loše su iskonstruisani i izvedeni susreti vremešnog sveštenika i tek malo mlađeg psihijatra jer se njihove nauke naprosto ne dodiruju i ne poseduju ni najmanji zajednički činilac koji bi doveo do smislene diskusije ili bilo kakvog zaključka. Naprosto, svet nikada nije bio crkva a crkva nikada nije bila svet, baš kao što ni religija i nauka nemaju mnogo dodirnih tačaka. Autor filma i pored (samo naizgled) velikih dilema i rasprava ipak očekivano staje na jednu stranu ali to nije iznenađenje jer u suprotnom tu stranu ne bi ni uvlačio u film. Stoga se film završava neuverljivim DIY scenama egzorcizma u kućnoj radinosti a sve to je začinjeno i jeftinim animacijama koje u ovako jeftinim filmovima zaista moraju biti izbegnute.

Scene ubistava se dešavaju van našeg vidokruga jer za bilo kakvu ubedljiviju scenu ovde nije bilo sposobnosti i/ili budžeta. Ono što je problematično je kvalitet fotografije koji je prilično amaterski, boje su isprane, scena često veoma mračna a kretnje kamere tokom napetih scena liče na neki amaterski uradak sa Youtube kanala. Montaža je poprilično slaba, pogotovo u prvoj polovini filma, pa scene često ne deluju logično povezane a gledalac ne može da proceni da li je između njih proteklo nekoliko minuta ili meseci. Gluma je podnošljiva tek kod nekoliko karaktera (srećom pa je glavna glumica najubedljivija) a kod nekih se vidi da su glumački amateri ili glumci u pokušaju koji su svoj posao odradili za džabe. Zaključak: The Channel ne pruža uverljivu priču, nikako zanimljivu a najmanje strašnu, bez obzira koliko se jako trudio da pojavljivanja demona proprati agresivnim zvučnim efektima. The Channel u najvećoj meri emituje dosadu a na ovu temu svakako postoji mnogo kvalitetnijih filmova.