HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Luis Cámara

Uloge: Georgia Mackenzie, Mark Wilson, Pascal Langdale

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0973790/

Trailer: https://youtu.be/FjYdEf39_B0

Pogledajte još: The Collector (2009)

Evo jednog novogodišnjeg horora na koji sam sasvim slučajno nabasao i za koji nisam ranije čuo, pa stoga rekoh sebi - zašto ga ne bih pogledao. Novogodišnji horori znaju biti jezivi, novogodišnji praznici nam se ionako približavaju, film ima veoma efektan omot (jednu od verzija) i vrlo dobar naziv. Mislim, ko ne bi odoleo preplanuloj, znojavoj i mlohavoj plavuši koja puže ventilacionim otvorima iz kojih vrebaju oštra sečiva cirkulara? To su sigurno znali i ljudi koji su odgovorni za ovaj fake cover (Dimension Extreme verzija koju možete pogledati i na iMDB sajtu) a upravo zbog njega uz ovaj opis ide originalna verzija.

Omot filma je lažan zbog toga što se u filmu ne pojavljuje nijedna plavuša u sličnom izdanju, nema ventilacionih otvora a nema ni sečiva cirkulara. Sve je samo jeftini pokvareni marketing u cilju što bolje prodaje filma na DVD štandovima američkih supermarketa i benziskih pumpi. Činjenica da se radnja filma odvija tokom jedne novogodišnje noći nije prevara samo ta činjenica nije toliko bitna za film jer bi se on istovetno mogao odigrati i doživeti i da se dešavao tokom jedne letnje noći ili bilo kojeg drugog datuma. Prelazak u novu godinu je ovde iskorišten samo kao povod za jednu veliku žurku koja se u nedostatku atraktivnijih i uzbudljivijih mesta održava na poslednjem spratu napuštene višespratnice. Kada u početnim kadrovima filma vidimo kako se osobe na ovoj žurci provode odluka organizatora počinje da dobija svoj smisao jer je galone alkohola, tone droge i hrpu ostalih nedozvoljenih sredstava mnogo teže otkriti na jednom ovakvom mestu nego u klasičnom kafiću ili disko klubu u koji za tili čas upadnu organi reda.

Uglavnom, i pored svih stimulansa i prostitutki zabava nije na mnogo visokom nivou (mnogo slaba droga, šta li je) a kada naizgled nasumično odabrana grupa ljudi dobije misteriozni SMS sa pozivom na jednu žurku nad žurkama, koja se odigrava samo sprat ispod, svi oberučke prihvataju poziv i silaze. Naravno, poziv je zamka a odabrani nisu slučajno izabrani mada tako deluje u samom početku. Nakon početne zbunjenosti zatočeni na tom spratu će shvatiti da učestvuju u igri mačke i miša; iako je u ovom slučaju miševa mnogo više mačka je mnogo sposobnija a uz to i maskirana: u pitanju je nepoznati tajanstveni krvolok koji je kompletan sprat zgrade (pa i više od toga) pretvorio u svoju ličnu krvavu igraonicu, montirajući razne skalamerije, klopke i zamke iza svakog ugla. On pred svoje zatočene stavlja zagonetke, deleći tako novogodišnju žurku na seriju mini igrica iz kojih će nadrogirana omladina redovno izlaziti brojčano oslabljena i delom masakrirana.

Ono što sledi u nastavku filma je samo povremeno dobro osmišljeno a više od zabave film emituje ogromnu dozu dosade. Verujem da ste mnogo puta do sada gledali neki sličan film na sličnu temu a Steel Trap većim delom svom toka jeste na autopilotu, ne pokušavajući da ode dalje od jeftinog recikliranja elemenata koje smo mnogo puta do sada videli u mnogo kvalitetnijim filmovima na sličnu ili istu temu. U nedogled gledamo napade panike zarobljenih, njihove prepirke, beskonačna bauljanja po lavirintima hodnika a zatim i brutalno stradanje jednog zatočenog da bi se nakon toga ponovio ceo repertoar panike, svađa, nepoverenja, lutanja, glupih dijaloga, neprirodnih one-linera itd. Za celo to vreme ubica je uvek u prednosti i uvek se pojavljuje na za njega idealnim mestima, kao da ga ima više komada ili kao da poseduje neke paranormalne sposobnosti. Svi smo navikli da ubice u filmovima poseduju neke neljudske sposobnosti ali u Steel Trap to veoma iritira jer osim što se pojavljuje tamo gde zamisli ubicu ni za jedan trenutak niko ne može da vidi.

On se kreće bešumno, uvek zna šta će ko od zatočenih da uradi a vidokrug mu je širi iako konstantno nosi masku na licu. Ceo sprat je obogatio zamkama (naravno baš na onim mestima gde će se kretati likovi, što je on uspešno predvideo), sve je pokrio kamerama, GPS navođenjem a osim tehničko-organizatorsko-električarskih radova uspešan je i na polju planiranja vremena. Bilo je nekoliko slučajeva da je za minut ili dva uspeo da uradi ono za šta bi dvojici prosečnih ljudi bili potrebni sati, plus što je on to uradio potpuno nečujno, na samo nekoliko metara od budućih žrtava. Osim što je maskirani ubica u ovom filmu kriminalno loše osmišljen takva je i njegova pozadina i kompletan obrt. Neću otkrivati šta je u pitanju ali ću reći da je: a) to veoma predvidljivo (može se jasno nazreti preokret već oko polovine filma) i b) da je to kako su autori zamislili ovaj film (a posebno njegov raplet) jednostavno neizvodljivo. Iz ovoga logično sledi zaključak da autori filma pretpostavljaju kako su gledaoci ovog filma retardi, što se potpuno poklapa sa slučajem omota koji sam pomenuo na početku opisa.

Gotovo podjednako iritirajuća stvar su i likovi koji su bezlični, antipatični i mahom negativni, valjda kako bi gledaoci jedva čekali da skončaju od maskiranih ruku maskiranog ubice. Scenario je veoma loš i neubedljiv a dijalozi su na najnižim lestvicama uverljivosti. Osim neubedljive komunikacije i neprirodne duhovitosti likovi pokazuju konstantnu sposobnost ka razdvajanju. Bukvalno nema ni jedne scene a da likovi nisu razdvojeni i to iz najglupljih mogućih razloga, samo kako bi bili što lakši plen pomahnitalom krvoloku. A kada mu se nađu u maskiranim šakama kamera najčešće odlazi na drugu lokaciju, jasno stavljajući do znanja da je Steel Trap jedno niskobudžetno ostvarenje. Nekoliko efekata je prilično slabo odrađeno, zagonetke nisu dovoljno zanimljive, zamke nisu dovoljno maštovite a ubistva nisu dovoljno vidljiva. U kompletu sa slabim ubicom, katastrofalnim dijalozima i postupcima te neverovatno slabim raspletom zaista ostaje malo toga da vidite u ovom filmu.