HOROR FILMOVI (I SF)

Za mnoge gledaoce i filmske kritičare Mickey Keating predstavlja više nego dobrodošlu svežu krv u zamorenom i istrošenom horor žanru ali ovaj prilično hvaljeni novi horor autor kod mene ne stoji bogzna kako, makar ako je suditi po njegovim dosadašnjim filmskim delima (Ritual, Pod, Darling). Međutim, ukoliko je nešto dobro kod gos’n Keatinga to je da njegova karijera ipak ide uzlaznom putanjom jer je po mom ličnom mišljenju (koje ne mora da bude tačno) Carnage Park do sada njegov najbolji film (debitantski jednočasovni Ultra Violence nisam pogledao).

Film počinje oružanom pljačkom jedne male banke koja se nalazi u velikoj nedođiji, negde u pustinjama (pretpostavljam) Divljeg zapada. Zaista ne znam kome ova banka izdaje kredite i kako uspeva da osigura svoj novac u ovakvoj divljini bez ijednog člana obezbeđenja ali ko bi ga znao, možda je nešto slično zaista nekada postojalo. Uglavnom, "Scorpion Joe" (koji je mozak operacije) i Lenny (koji je izvršilac radova) upadaju u objekat, plan im se nenadano komplikuje, jedan od njih biva teško ranjen ali nekako uspevaju da pobegnu skupa sa taocem koji im se nalazi u gepeku automobila. Talac je nežna, krhka i simpatična ženica po imenu Vivian a film već u ovom trenutku prilično podseća na, recimo, originalni From Dusk Till Dawn. Mnogi gledaoci filma Carnage Park tvrde da je sam početak filma bukvalno prekopiran iz jednog drugog Tarantinovog filma ali ja nisam dovoljno upoznat sa opusom čuvenog Quentina pa ostavljam drugima na procenu da li je ovo loša kopija ili dobra pozajmica.

Na FDTD podseća ne samo stil priče već i niz neplaniranih situacija iz kojih većina aktera neće izaći živa. U Carnage Parku nema nikakvog noćnog kluba sa vampirima ali ima pomahnitalog ex-vojnika koji u zabitima Amerike širi neku svoju „pravdu“ i pokušava da izravna neke davne „račune“ „religioznom“ upotrebom snajpera. Vivian se za tili čas iz naizgled bezizlazne situacije, kada je vezana lisicama čamila u mračnom gepeku automobila, našla u još bezizlaznijoj: iako nije vezana i nije u mraku već na jarkoj vrelini a pred njom se nalazi čitavo pustinjsko prostranstvo Vivian naprosto nema kuda da pobegne od pomahnitalog snajperiste. Kao jedino rešenje nameće se suprotstavljanje ubici a to znači da se jedna krhka i nežna devojka/žena mora preobratiti u mnogo energičniju osobu koja se ne libi ni od upotrebe onog istog nauružanja koje koristi njen progonitelj. Sasvim dovoljno materijala za jedan napet ali ne previše originalan film.

Radnja Carnage Park se dešava 1978. godine a ceo film je urađen tako da deluje kao autentični film tog doba. Retro vizuelni ugođaj je ovde gotovo maksimalan a veoma velika pažnja je posvećena detaljima, kostimima kao i odgovarajućem kastingu (tačnije – njegovom fizičkom izgledu). Fotografija je veoma čista i precizna, predeli su veoma ugodni oku a koloriti su takođe retro – čitav film je snimljen u smeđim tonovima koji uspešno dočaravaju kraj 70-ih godina prošlog veka. U retro ubedljivosti se išlo čak dotle da je i u copyrightu navedena MCMLXXVIII godina umesto originalne, što ne znam da li je fer i dozvoljeno. Pripovedanje je nešto manje autentično i dosta modernije (baš kao i montaža određenih scena) i veoma podseća na neke radove pomenutog režisera s početka ovog opisa. To znači da film počinje na vrhuncu napetosti i akcije a zatim se u seriji kraćih ili dužih flashbackova otkrivaju sve pozadinske priče likova koji čine ovaj film a čije se sudbine ukrštaju u nekom trenutku.

Upravo u trenutku kada se njihove sudbine ukrste a film svrši svoj tarantinovski način pripovedanja Carnage Park postaje samo obična triler horor priča o preživljavanju jedne napaćene the final girl. Film koji ionako od svog spektakularnog početka konstantno ide silaznom putanjom sasvim klizi u sunovrat onog trenutka kada se završi uloga lokalnog šerifa a završne sekvence iako čine vizuelni kontrast u odnosu na preovlađujuću pustinju predstavljaju potpuni promašaj jer su suviše tamne za praćenje, suviše dugačke za jedan ovako dinamičan film i potpuno besmislene po njegovu radnju. Upravo zato se Carnage Park čini kontra naštelovan: njegov početak je napetiji, atraktivniji i dinamičniji od završetka a gledaoci sigurno očekuju potpuno drugačije akcentovanu storiju jer se u ovom slučaju može desti da poneko i zaspi ili napusti projekciju u sred rudarskih tumaranja. Jedina koja uspeva da film održi gledljivim u poslednjoj trećini je odlična Ashley Bell (The Last Exorcism, The Last Exorcism Part II).

Mickeyu Keatingu se mora priznati da ima dara za režiju, kao što ima i ukusa u izboru glavnih glumica svojih filmova. Ono gde ovaj film trokira je njegov scenario, koji je takođe delo Keatinga, pa iako mnogi Carnage Park upoređuju sa mnogo poznatijim filmovima meni on najviše liči na američku verziju Wolf Creek. Carnage Park izgleda odlično i poseduje određenu dozu napetosti ali poseduje style-over-substance sindrom. Ispod površine on nudi samo jednokratnu zabavu i brzi zaborav što je prava šteta imajući u vidu tehničke karakteristike, glumce (jeste, i u ovom Keatingovom filmu se pojavljuje Larry Fessenden), ambijent i uverljiv retro stil.