HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Sacha Bennett

Uloge: Ian Ogilvy, Alison Doody, Christopher Ellison

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3157224/

Trailer: https://youtu.be/2k1wngJwnX4

Pogledajte još: Evidence (2013)

We Still Kill the Old Way je britanski krimi triler film ali pošto u sebi sadrži nešto brutalnog nasilja i temu osvete može da se pojavi na ovim stranicama, tim pre što je bio želja jednog čitaoca. Film je autorsko delo izvesnog Sache Bennetta, koji skoro i da nema iskustva u horor žanru, i nije najbolje ocenjen od filmskih kritičara, što njemu nije previše smetalo pa je snimio i nastavak pod imenom We Still Steal the Old Way koji treba da se pojavi sledeće godine. Ko zna, možda ova cela We Still... priča dobije još nastavaka a lično bih to voleo i pored toga što film poseduje određenih manjkavosti.

Nekadašnji žestoki momak po imenu Charlie, a sada čova u svojim 70-im, sasvim slučajno se po izlasku iz kafane našao u jednom mračnom sokaku gde je video kako članovi zloglasne lokalne bande pristupaju silovanju mlade i naivne devojke (koja se u ovoj situaciji i nije našla sasvim slučajno). Charlie uspeva da spase devojčin ali ne uspeva da spase svoj - gubi život od brojnijeg, agresivnijeg i organizovanijeg neprijatelja koji ima sposobnost da napada isključivo u čoporu i to samo kada je pod zaštitom korumpiranih delova organa reda. No, mladi i neuki članovi najopasnije lokalne kriminalne grupe nisu znali sledeće - da je ubijeni Charlie rođeni brat nekada čuvenog Richieja, najopasnijeg gradskog zlikovca 60-ih godina prošlog veka, koji se nakon određenog kriminalnog staža povukao i preselio u Španiju. Sada, i pored toga što Charliejevo ubistvo istražuje (ne baš sposobni i voljni) policijski par, Richie želi da reši situaciju na stari način i nauči pameti lokalnu bandu, a pre svega njenog vođu, i pokaže im ko je stariji.

U osnovi - film nakon podužeg uvoda a pre zbrzanog finala poseduje središnjicu koja pokazuje sukob dve generacije gangstera: starije, koja je kriminalne poslove rešavala sa stilom i mlađe, koja je zaštićenija i organizovanija a brojnošću nadoknađuje manjak pameti. Stariji, penzionisani kriminalci su obučeni kao gospoda, paze na svoj rečnik, higijenu i međusobno ophođenje, sporazumevaju se džentlmenski i duhovitim opaskama dok su oni mlađi odenuti kapuljačama, komuniciraju psovkama, konzumiraju i preprodaju narkotike a organizaciju grupe održavaju strogom disciplinom i tiranijom (samo)proglašenog vođe. Možda najveća razlika je u tome što su u vremenu kada je ordinirala starija grupa, dakle pre oko pola veka, kriminalci bili svojevrsni zaštitnici lokalnog stanovništva dok od ove mlađe bagre ni deca u kolevkama nisu sigurna (bukvalno, kako smo videli u uvodu). Dakle, starija „gospoda kriminalci” kao da su ispali iz, naprimer, originalnog Italian Job dok su mlađi doleteli pravo sa domaćih tribina fudbalskih stadiona.

Najzanimljivije od svega je što posmatranje ove dve generacije zlikovaca ne mora da se odnosi isključivo na kriminalne vode; u sukobu dve generacije, dva stila, dva načina razmišljanja i dva temperamenta videćete razliku i između dva vremenska perioda, dva sistema, dva tipa ljudi a videćete i priličnu društvenu propast ne samo Britanije već i većeg dela sveta. Film se u ovom sukobu generacija ne postavlja neutralno već apsolutnu prednost daje starijoj generaciji a ne postavlja se neutralno ni kada je u pitanju kritika (dela) omladine i organa reda. Tu je i dosta jasan osvrt na porodicu i vaspitanje (u ovom slučaju devojaka) kao i fascinaciju žestokim momcima. We Still Kill the Old Way nije previše šokantan i društveno potresan, prvenstveno jer je akcenat na zabavi i osveti, kao i zbog toga što je završetak predvidljiv, ali ko hoće izvući će određene pouke i kritike svakog modernog društva pa i našeg.

Najveći problem filma je što na osvetu „starih momaka” (koji još nisu za bacanje, jel) nije utrošeno više vremena jer gledalac zaista ima utisak da akcija samo što je krenula već dolazi do svoje kulminacije i svršetka. Zaista mislim da bi ovom filmu dobro došlo dodatnih 30 minuta ali da su oni utrošeni na dodatna proganjanja članova mlade bande ili na obračun sa njenim vođom. Obračun sa vođom je iznenađujuće brz, verovatno onakav kakav bi bio i u stvarnom životu, ali filmu bi dobro došlo da sve traje malo duže i da je kraj neizvesniji i napetiji. Završetak filma je delimično spektakularan ali i ne baš verovatan: obračun dve do zuba naoružane grupe ljudi, obračun koji se dešava u ne tako malom gradu, u drugoj deceniji XXI veka i to u velikoj zgradi bolnice ne verujem da može proteći bez znanja organa reda ili drugih službenih lica. U ovom slučaju ne da nema policije dok puškaranje uveliko traje već nema ni bolničkog osoblja, obezbeđenja ili kamera koje bi osujetile ovakav završetak filma. Uglavnom, kraj filma će zadovoljiti određen krug gledalaca ali u stvarnosti naprosto nije izvodljiv.

Što se tiče glumačke ekipe postoji deo ekipe koji je odlično odradio posao i onaj koji nije prošao tako dobro. Već pogađate - mlađi deo ekipe osim što je antipatičan i odvratan nije dobio šansu da se glumački iskaže, osim devojke koja je na početku filma trebala biti silovana a koja u nastavku dobija određenu minutažu. S druge strane, stariji glumci su harizmatičniji, simpatičniji i zagarantovano pridobijaju gledaoce na svoju stranu. Njihova brutalnost koja veoma često poprima komične razmere i kojom pristupaju sa ogromnom dozom hladnokrvnosti verovatno će vam ostati u pamćenju a ono što će takođe ostati u pamćenju, pretpostavljam više starijoj generaciji, je Alison Doody u ulozi policajke. Devojka koja se sredinom 80-ih proslavila ulogama u poznatim krimićima i avanturama danas više liči na transvestita ili muškarca koji je promenio pol a sve zahvaljujući brojnim (i očigledno neuspelim) plastičnim operacijama. Nisam siguran koji je motiv autora filma da Alison ubace u njega ali je činjenica da njeno deformisano lice proizvodi veći šok nego brutalnost i agresija mladih kriminalaca.