HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Tony Maylam

Uloge: Brian Matthews, Leah Ayres, Brian Backer

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0082118/

Trailer: https://youtu.be/lbBCP7VKM-E

Pogledajte još: Madman (1982)

Evo jednog pomalo zaboravljenog slashera koji je nastao na hypeu koji su pokrenuli slasher hitovi na prelasku u 80-te godine prošlog veka (Halloween, Friday the 13th...). Zapravo, The Burning je jedan sasvim očigledni Friday the 13th klon, neoriginalan ali zanimljiv film koji je u mnogim stvarima nadmašio svog uzora (što, ruku na srce, i nije bilo toliko teško). Film je nastao u režiji Tonyja Maylama, čoveka koji je tokom svoje karijere više bio posvećen dokumentarcima, a filmovima se bavio u samo nekoliko navrata. Više od deceniju nakon The Burning režirao je jedan akcioni horor hit - Split Second, sa Rutgerom Hauerom u glavnoj ulozi.

Scenario filma The Burning je rezultat rada čak šestorice autora ali se to po njegovoj radnji nikako ne bi reklo jer je ona izuzetno tečna, pravolinijska, nekonfuzna, bez mnogo račvanja i laka je za praćenje, što ne znači da ne poseduje određene probleme (o tome malo kasnije). Zaplet je veoma jednostavan: u letnjem omladinskom kampu grupa tinejdžera je rešila da se neslano našali sa omraženim čuvarom po imenu Cropsy ali se šala neplanirano izrodila u tragediju jer je Cropsy pretvoren u živu buktinju. Ipak, ostao je živ a pet godina kasnije napušta bolnicu u kojoj se lečio (eh, to američko zdravstvo iz snova) i odlučuje da se osveti ne samo onima koji su odgovorni za njegovu tragičnu sudbinu već svim kamperima na koje naiđe. Kompletno pojašnjenje zašto je sa takvim opekotinama uopšte ostao u životu deluje naivno, baš kao i detalji vezani za neuspelo presađivanje kože, ali za ovakav film je i to dovoljno jer je tako opravdano postojanje monstruma i njegovih motiva za ubijanjem a njegov jezivi izgled ima potporu.     

Ono što je nekada bio Cropsy a sada je istopljeni deformisani monstrum ubija jednu oronulu prostitutku (čisto vežbe radi) a zatim odlazi u omladinski letnji kamp i započinje svoj „osvetnički” killing spree. Atmosfera u letnjem kampu je odlično „uhvaćena”, baš kao i specifična retro atmosfera s početka 80-ih, pa tako možete videti bezbroj kadrova šume (upotpunjene sa odličnim zvukovima), scene logorovanja pored vatre, tradicionalna pričanja strašnih priča, raznorazna zezanja, muvanja i sve druge odnosa i dešavanja koja se i mogu očekivati na ovakvom mestu. Većina ovih scena deluje skoro autentično, scenario nije za oskara ali funkcioniše i dovoljno je ubedljiv za jedan teen slasher a lokaliteti i koloriti (ukoliko dođete do full HD kopije) ponekad zaista ostavljaju bez daha. Film je vizuelno raznovstan jer se osim u kampu određeni delovi radnje dešavaju i na jezeru, na ostrvcetu, u prelepoj šumi, među nekakvim starim ruševinama, u napuštenom rudniku a početni kadrovi filma i u urbanom okruženju.

Pa šta je onda problem? Problem je što uvod u kojem posmatramo razne redovne aktivnosti tinejdžera, njihove pokušaje seksa, raznorazne psine i voajerisanja gledamo zaista dugo, gotovo više od polovine filma. Za to vreme monstrum se šunja u njihovoj okolini, posmatra ih iz potaje (što je prikano kroz veoma efektne i zamućene kadrove iz njegove perspektive), ali osim jednog dvosekundnog kadra njegove njuške na oknu kolibe drugih aktivnosti monstruma nema. Ma koliko da je većina scena u kampu zanimljiva, duhovita i atmosferična The Burning je u svojoj prvoj polovini veoma neefikasan a kada počne druga polovina filma autori kao da pokušavaju to nadoknaditi. Ovo pre svega kažem zbog kultne scene na splavu kada Cropsy nadoknađuje svo ono vreme mirovanja i posmatranja i slashuje svojim makazama po klinca u sekundi, nižući ih na gomilu k'o da kosi žito. Ova scena je najpoznatiji detalj filma i slasher žanra 80-ih uopšte a svojevremeno je bila cenzurisana i izbačena iz filma zbog brutalnosti.

Brutalnost se vidi i kod drugih ubistava (koja su za razliku od onog na splavu pojedinačna) a Cropsyjeve makaze se zabadaju u sve delove tela i iz svih uglova. Klasična teen slasher razdvajanja likova su vidljiva i u The Burning, mada u većini scena nisu toliko debilna kao u novijim ostvarenjima (scena sa šibicama ipak jeste). Ono što će definitivno nervirati gledaoce jeste kretanje monstruma budući da se njegovi koraci nikada ne čuju kada razgrće žbunje i gazi suvo lišće i grančice što rezultira time da se pojavi na samo dva koraka od svoje buduće žrtve iako bi ga ona morala čuti i u spavaćoj sobi a kamoli na gustom terenu koji apsolutno ne dozvoljava tiho kretanje. O fizičkoj formi čoveka koji je pet godina ležao u bolnici, kapacitetu njegovih pluća, bolu koji oseća na mestu na kome je nekada bilo 90% njegove kože i vidokrugu njegovih istopljenih i zamućenih očiju zaista ne vredi diskutovati jer je The Burning ipak neozbiljan film, namenjen isključivo zabavi a ne traženju nekakve logike. Jedno od pitanja koje je mene zanimalo je zašto Cropsy za ubijanja koristi isključivo makaze kada one nemaju veze sa njegovom sudbinom, niti sa njegovim dotadašnjim poslom...

Svi specijalni efekti su odlični (za njih je odgovoran čuveni Tom Savini) ali se najefektnija maska (Cropsyjeva njuška) ne vidi u mnogo scena što je prava šteta. Glumačka postava nije antipatična (za razliku od većine modernih slashera), korektna je u svojim glumačkim dostignućima ali je manje poznata po svojim ulogama a više po tome što su neki klinci iz filma kasnije izrasli u poznatija filmska imena, čak i van horor žanra. Mnogi će među klincima u ovom filmu prepoznati neke poznate filmske njuške ali prvenstveni razlog zbog čega treba da pogledate The Burning su izuzetni lokaliteti, nekoliko efektnih ubistava i, naravno, scena na splavu. Ovo je zaista jedan od zanimljivijih slashera tog doba koji je i pored određenih mana pravo zadovoljstvo gledati. Preporuka za sve fanove filmova od kojih je The Burning pozajmio (Friday the 13th) i onih koji su od njega pozajmili (Sleepaway Camp).