HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Mick Garris

Uloge: Jonathan Jackson, David Arquette, Barbara Hershey

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0355954/

Trailer: https://youtu.be/RdlCnaz4AAA

Pogledajte još: Quicksilver Highway (1997)

Po želji više čitalaca konačno sam pogledao Riding the Bullet, film koji je adaptacija istoimene novele Stephena Kinga, novele koja je nastala u Kingovoj drugoj fazi, dakle nakon saobraćajne nesreće koju je doživeo. Dosta Kingovih fanova je najblaže rečeno razočarano delima nastalim nakon leta 1999. godine jer je pomenuti događaj sasvim očigledno promenio čuvenog pisca koji je gotovo svaku narednu knjigu, a samim tim i filmove nastale po njima, „obogatio” životnim specifičnostima i manjim ili većim količinama filozofiranja o smislu života. Takav je slučaj i sa Riding the Bullet samo što to u ovom slučaju (najčešće) nije problem.

Radnja ovog filma se dešava 1969. godine, neposredno nakon Woodstocka i prati nekoliko dana u životu mladog Alana Parkera koji je student univerziteta u Mainu, umetnik u pokušaju, roker, sanjar, momak koji je zaljubljen ali nesiguran u sebe, momak koji ima dar predviđanja, predosećanja i maštanja. Razočaran samim sobom i odnosom sa svojom simpatijom Alan na svoj rođendan odlučuje da sebi oduzme život ali se sve srećom po njega dobro završava: Alan se budi u bolničkoj postelji a iz ovih nemilih događaja uspeva da izvuče određene pouke. Nedugo zatim Alan dobija poziv iz rodnog grada u kojem saznaje da je njegova majka pretrpela srčani udar i da se nepoznatog zdravstvenog stanja nalazi u lokalnoj bolnici. On otkazuje unapred predviđeni odlazak na koncert Johna Lennona & Plastic Ono Banda i autostopom se upućuje u svoje rodno mesto. Na ovom dugačkom i turbulentnom putu Alan će preživeti svakojake zgode i nezgode, od onih neočekivanih do neverovatnih, susrešće razne čudne ljude i pojave, moraće da se susretne sa istinom, sudbinom i da donosi teške odluke a iz svih ovih turbulencija izaći će još jači i stabilniji.

Ono što se Alanu bude dešavalo tokom putovanja King je metaforično uporedio sa Roller coasterom, famoznim Riding the Bullet, iliti Vozom smrti koji je u njegovom detinjstvu dizao adrenalin deci u luna parkovima. Sasvim ispravno King je Alanov život predstavio usponima i padovima, kroz lepe i ružne stvari (ovih drugih je neuporedivo više), kroz kontakte sa vršnjacima i sa zlim čovekom pred kojim će morati doneti teške odluke koje će se ticati lične budućnosti. Veći deo filma je posvećen odnosu sa majkom a čak i ako ne znate neke detalje iz Kingove mladosti i detinjstva biće vam jasno da je Alan Parker zapravo mlađani Stephen King, koji nije baš slikar ali je svakako slikar bezbroj događaja koji su se kasnije našli u njegovim svetski poznatim knjigama. Mnogo detalja iz ovog filma su autobiografski (mada verovatno mnogi i nisu), poput šetnje pustim putem (što svakako namerno podseća na poslepodne 19.6.1999.) a tu su i brojni detalji koji su namerno „pozajmljeni” iz drugih Kingovih knjiga/filmova, poput modela automobila (Christine), imena sestre (Misery), pobesnelog psa (Cujo) itd.

Ono što je glavna karakteristika filma, a istovremeno i glavnog protagoniste, je njegova sposobnost da mašta, predoseća i unapred doživljava sve situacije koje mu predstoje, kao i da komunicira sa svojom drugom polovinom, onom negativnijom. Ovaj Alanov dar se ne bi mogao nazvati predviđanjem, s obzirom da se malo koje od njegovih sanjarenja i obistinilo, već više kao predosećanje najgoreg i anksiozno igranje na najnegativniju kartu. Pre svake odluke, bila ona laka ili teška, Alan preživljava njene potencijalne ishode i (ne)svesno premotava u glavi šta bi se to sve moglo dogoditi već narednog trenutka. Baš zbog toga nezanemarljiv deo filma protiče u njegovim „halucinacijama” koje su najčešće veoma maštovite i bizarne, toliko da mnogi neće biti zadovoljni viđenim tvrdeći da je pisac ovih događaja bio na možda i nelakim drogama. Međutim, za sve nas koji volimo da maštamo ovi „snovi” su veoma gledljivi, logični u svojoj nelogičnosti i ni za trenutak dosadni, čak ni kada se odmotavaju više puta pre prelaska na šine stvarnih događaja.  

Pored gore pomenutih maštanja (ili halucinacija, kakogod) gledamo i bezbroj nostalgičnih flashbackova iz Alanovog detinjstva, sa akcentom na figuri majke koja je na njega (tj. Stephena Kinga) očigledno imala veliki uticaj i za koju je bio veoma vezan. Uz pomoć tih i takvih snova i ovakvih setnih flashbackova autor filma je uspeo da stvori nekakvu daydream atmosferu, atmosferu koja jako dobro pristaje snu/košmaru koji se odvija pred našim očima. Film je bukvalno odličan na polju vizuelnog stila jer za razliku od modernih horor filmova Riding the Bullet poseduje - boje! Svaki kadar je ovde obojadisan onako kako treba, nema ni traga od modernih sivkasto-plavičastih nijasni, svaka scena je savršeno vidljiva bez obzira da li se dešava u šumi ili na pustom mokrom putu i savršeno svaki kadar je pravo zadovoljstvo gledati. Period u kojem se film dešava, dakle sam kraj 60-ih godina prošlog veka, je veoma zadovoljavajuće vizuelno prikazan ali je zamerka da glavni akteri (Alan i njegova simpatija, pre svih) ipak ne deluju kao da dolaze iz tog perioda i da im je komunikacija suviše moderna.

Mišljenja sam čak i da je Jonathan Jackson u ulozi Alana Parkera pomalo promašen, da je možda mogao biti izabran neko drugi za naslovnu ulogu filma, ali i da je David Arquette u ulozi pokojnoj Georgea Stauba mnogo bolji nego što sam očekivao na osnovu nekih njegovih prethodnih filmova (Scream serijal). Nije mi se dopalo ni što je film u jednom kasnijem delu postao suviše apstraktan i što negativac suviše podseća na brojne sveznajuće negativce koje smo videli u mnogim Kingovim delima (gotovo istovetne likove poseduju filmovi The Stand, Storm of the Century, TheShining...). Nekima će zasmetati i što film ne vrca od strašnih scena ali će zato svako ko pogleda Riding the Bullet prisustvovati dubokom i sentimentalnom filnalu koje može izmamiti i pokoju suzu u oku gledaoca.