HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Darrell Wheat

Uloge: Rachel DiPillo, Kirby Bliss Blanton, James Landry Hébert

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3685668/

Trailer: https://youtu.be/-L2PtrePpkw

Pogledajte još: Intruders (2015)

Nekada davno, verovatno još krajem prošloga veka, Orion logo je bio sinonim za dobre, zanimljive i mahom dobro producirane filmove pa nije ni čudo da kod današnjih 40-godišnjaka sazvežđe koje formira slovo "O" i dalje izaziva nadu kako nešto filmski kvalitetno sledi u nastavku. No, vremena su se promenila, Orion je u međuvremenu bankrotirao pa onda vaskrsao a možda je ovim filmom i dotakao dno, ko bi ga znao. U svakom slučaju ne bih voleo da se film poput Recovery otvara logom moje firme, makar ona bila regostrovana nekoliko dana ranije...

Uvod filma je tajnovit i zanimljiv a kada malo bolje razmislim možda i jedini deo filma koji zaslužuje da bude pohvaljen. U njemu vidimo misterioznu „porodičnu” situaciju sa autoritetnim „ocem”, „majkom” koja je vezana bukagijama i „sinom” koji je krenuo da zaprosi „snajku”. „Snajka” je pred prošnju zatvorena u podrumskoj škrinji a ovaj kratki uvod se završava brutalnim obračunom koji se svakako mogao i morao pretočiti u jedan mnogo zanimljiviji film. Da od ovog filma neće biti ništa savršeno je jasno već tokom druge faze uvoda: u njemu posmatramo dve devojke sumnjivog morala ali jasnih intelektualnih kapaciteta koje se provode na žurkama a zatim odlaze kući da bi se spremile za odlazak na jednu drugu žurku, koja će biti žurka nad žurkama, ne za pamćenje već za Instagram. Tokom priprema upoznajemo i antipatičnog brata jedne od cura a zatim još jednog sumnjivog tipa pa  je ova „savršeno” skockana četvorka spremna za prelazak filma u polje razrade.

Osim što je suviše dosadan uvod filma je i predugačak jer traje gotovo polovinu njegovog trajanja. Odvratni uvod uključuje užasne provode po klubovima i na žurkama, ispraznu komunikaciju dve fensi ženske osobe mlađe dobi, generičku tehno muziku i obilato konzumiranje alkohola i opijata. Od sve te droge, alkohola, igranja, izazivanja uzajamnje ljubomore i provoda cure su iz nekog nama nebitnog razloga zamenile mobilne telefone, ona druga je odnela telefon ove prve i nestala u nepoznatom pravcu a ona prva mora doći do svog „ajfona” kako zna i ume jer su u njemu sve njene provokativne fotografije. I sad, ova tročlana ekipa u potrazi sa famoznim mobilnim telefonom, a prateći GPS trag nestale prijateljice, stiže u jednu oveću kuću u kojoj će pronaći ono što zbilja nije očekivala a gledaoci već vrlo dobro znaju da je u pitanju ona ista kuća iz kratkog prologa kao što znaju da sa njom imaju veze oni maskirani ljudi koji ordiniraju oko disko kluba u kojem se provodila naša mlađarija.

Zaista neću da vas lažem - iako je najavljivan kao nekakav pandan ovogodišnjem (horor) hitu Don't Breathe Recovery nema ni „D” od njega, iako je većina sastojaka tu, barem na papiru. Recimo, klinci koji dolaze u kuću zaista su nezanimljivi publici a osim što su odvratni i antipatični nemaju ni nikakav istorijat niti svrhu svog postojanja pa iz tog razloga tvrdim da niko neće ni žaliti za njima kada im se desi to što im se desi. S druge strane, sadistička „porodica” koja živi u kući takođe neće zanimati nikoga jer ni ona nema nikakav istorijat a samim tim ni svoj smisao; savršeno shvatam da ni torture porn killeri na koje bismo mi nabasali tražeći svoj „ajfon” (koji je pun provokativnih fotografija, ofkors) nemaju svoj istorijat ali ako su autori želeli da se ikako uživimo u ovaj film morali su nam dati barem neke razloge zašto se ova ekipa ljudi ponaša baš tako i zašto se baš na ovaj morbidni način trude da simuliraju porodičnu idilu. S obzirom da film ne daje bukvalno nikakva objašnjenja sve deluje veoma misteriozno i nakon odjavne špice a nadam se da otvoren završetak ne znači i pojavu sequela.

Za razliku od gore pomenutog (horor) hita u Recovery imamo kuću u kojoj nema nikakve atmosfere i pored toga što film poseduje nekoliko brutalnih ubistava (i pokušaja istih) te nekoliko scena sa pristojnim maskama. Pridošlice naprosto bauljaju po kući (naravno da su se ekspresno razdvojili kako bi što pre pronašli prijateljicu) a čak ni kada naiđu na tragove montruoznog i zločinačkog to kod njih ne izaziva čak ni privremene napade inteligencije. Likovi naprosto vrcaju od nerezonskih poteza (niti šta vide, niti šta čuju) a autori filma im u tome svesrdno pomažu jer su svoje delo lišili vremensko prostorne logike a prikaz negativaca toliko „zamutili” da gledalac naprosto ni ne zna koliko ih je na brojnom stanju. Završetak filma je zamišljen kao pametan i šokantan ali je totalno neizvodljiv, pogotovo ako imamo u vidu ko je trebao da ga izvrši (da ne spoilerišem).

Tako, kada se sve sabere i oduzme, dolazimo do rezultata da Recovery poseduje uvodnih i zaključnih desetak minuta zanimljivog materijala dok njegov središnji deo generiše preko jednog časa dosade i predstavlja potpuni gubitak vašeg vremena. Zaista ne znam kome je u cilju da snima i producira ovako jadne horor filmove koji nemaju nijednu sekundu originalnosti, niti ijedan minut kvalitetnog materijala, i ko to angažuje ljude koji nemaju ni trunku talenta za snimanje bilo kakvih filmova a horora pogotovo. S obzirom kako je ovaj film sproveden u delo sumnjam da je autorima na umu bila kritika omladine i njihova nepromišljenost tokom upotrebe mobilnih aplikacija već sve deluje samo kao koincidencija i naše precenjivanje poruka ovog filma. Uostalom, likovi poput ovih koji su prikazani u Recovery nikada neće ni moći da shvate gde greše.