HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Oz Perkins

Uloge: Kiernan Shipka, Emma Roberts, Lucy Boynton

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3286052/

Trailer: https://youtu.be/nTyyT74CMaw

Pogledajte još: Under the Shadow (2016)

Februar je, barem kod mene, stigao krajem novembra mada je i taj February nešto pre svog izlaska promenio ime u The Blackcoat's Daughter. I to bez jasnog razloga rekao bih, ili ga barem ja nisam shvatio, jer je kaput crne boje zaista nebitan po glavnu radnju filma, tek nešto nebitniji od zimskog meseca u kojem se sam film dešava. To su samo jedne minorne i ne toliko bitne nejasnoće u pravom moru nejasnih, nedorečenih, dvosmislenih ili trosmislenih višeslojnih segmenata i slojeva priče koju morate postepeno otkrivati i razumevati angažujući sve svoje moždane sposobnosti i dosadašnja filmsko-životna iskustva. Ukoliko volite komplikovane, teške, spore i neobične filmove - February/The Blackcoat's Daughter je film za vas a ako takve filmove prezirete antipreporuka se nameće sama od sebe.

Najzanimljivija stvar koju vam mogu reći u uvodu opisa ovog filma, ali verovatno i najuzbudljivija stvar vezana za ovaj film uopšte, je da je njegov režiser i scenarista čuveni Oz Perkins. Gospodin Oz nije čuven po svojim filmskim ostvarenjima, naprosto zato jer mu je ovo debitantski film, a ni po svojim ulogama (kojih je bilo nešto više), već po tome što je sin legendarnog Anthonyja Perkinsa, čoveka kojeg ne bi trebalo detaljnije predstavljati jer ako ga ne zna onda je definitivno zalutao u horor žanr. E sad, taj i takav Oz, možda previše samouveren a možda i pod pritiskom kinematografskog značaja svoga oca, rešio je da snimi veoma pametan film koji bi sva naša čula doveo do maksimuma, film koji bi trebalo više puta pogledati, film o kojem bi se razgovaralo i diskutovalo, film o kojem bi se danima trebalo razmišljati i koji je toliko inteligentan da bi se trebao analizirati u nedogled a da ga nikada u celini ne shvatimo. E da, i film koji će biti hypovan i na mnogim svetskim sajtovima predstavljan kao horor godine.  

Meni se ipak čini kako bi February/The Blackcoat's Daughter najpre mogao biti predmet sporenja i kafanskih tuča jer veoma lako može biti seme razdora među dojučerašnjim prijateljima: naprosto, jedan će tvrditi kako je ovo zaista film godine i horor nad hororima a drugi kako je (da ne upotrebim neku goru ali adekvatniju reč) film veliko razočarenje (na koje kidišu muve, daprostite) i potući će se sve dok ih konobar u kecelji ne išutira pravo u febr...novembarsku noć. I znate šta? Obojica sukobljenih filmofila će biti u pravu... Sama priča filma sadrži kombinaciju nekoliko isprepletenih radnji koje ne počinju istovremeno niti se odvijaju u istoj ravni. Može se reći da se sve tri niti završavaju u jednoj tački, mada je i to upitno i podložno daljim diskusijama i sukobima mišljenja, kao i svaki segment filma, uostalom. U fokusu naše pozornosti su tri mlade devojke, Kat, Rose i Joan. Kat i Rose su ostale zavejane u školskom internatu jer njihovi roditelji iz nekih nama tada još nepoznatih razloga nisu došli po njih pred jednonedeljni raspust.

S obzirom da direktor škole nije imao gde s njima osim da ih ostavi u velikoj, mračnoj, hladnoj i zavejanoj zgradurini angažovao je stariju učenicu Rose da se brine o mlađoj Kat, a tu će biti i dve (verujuće) spremačice, čisto da se nađu ako zatreba (a zatrebaće u nekoliko relativno jezivih i neugodnih scena koje slede u drugoj polovini filma). Veoma brzo Rose (koja je upravo saznala da je u drugom stanju, što u katoličkoj školi nije nimalo zgodno) zaključuje da Kat nije baš najnormalnija osoba a gledaoci su sličan zaključak doneli malo ranije, tokom konverzacije za vaspitačem. Dok se Rose sve više plaši ponekad veoma čudne Kat mi naizmenično pratimo i avanture jedne još čudnije devojke, Jane, koja iz nekog razloga mora da po svaku cenu stigne upravo u mestašće u kojem se nalazi škola sa dve zavejane učenice. Njoj se sasvim slučajno na usluzi nalazi jedan bračni par čija je ćerka poginula pre devet godina a otac se naprosto sažalio nad promrzlom Jane jer ga je podsetila na pokojnu ljubimicu (ili to barem tako deluje na prvi i drugi pogled).

Svako dalje otkrivanje radnje narušilo bi zadovoljstvo onima koji planiraju pogledati ovaj film, pa ću se ovde zaustaviti, svestan da nisam mnogo rekao o samim dešavanjima. Ono što ću svakako reći je da na ovim stranicama postoji bezbroj sporih filmova, gotovo horor drama, ali da ovaj film po dinamici i tempu „šije” bilo koji od opisanih. February/The Blackcoat's Daughter je ekstremno spor film koji se odvija par ekselans dramskim tempom a čini se da bi njegovi prosečni dijalozi i svakodnevno razmenjivanje rečenica između malobrojnih likova ovde moglo trajati bukvalno danima. Svakoj izgovorenoj rečenici prethodi pauza a nakon nje dolazi stanka tokom koje gledalac više obraća pažnju na nelagodnu atmosferu nego na izgovoreno. Ne sporim činjenicu da ovakav tempo i ovako vođeni dijalozi imaju svoju težinu i značaj i da upravo zbog njih film isijava (nisam slučajno upotrebio baš ovu reč) nekakvom mračnom i nelagodnom atmosferom koja preti da svakog trenutka eskalira ali isto tako stoji da gotovo nijedan dijalog koji onde vidimo ne deluje životno i autentično.

Osim po tmurnoj i nelagodnoj atmosferi i mračnom košmarskom ugođaju film briljira i u odnosima među likovima jer se čini da oni gotovo podjednako komuniciraju mimikom lica, pokretima očiju ili svoga tela koliko i rečima koje iz njih izlaze. U ovome se posebno ističe još uvek maloletna Kiernan Shipka u ulozi Kat, devojka koja bi samo nekim čudnim spletom okolnosti moga izbeći ozbiljnu filmsku karijeru. Kiernan je dobrano zasenila mnogo poznatiju Emmu Roberts u ulozi Joan, koja je takođe prilično ubedljiva, a u ostalim ulogama vidimo još nekoliko likova. Što se tiče glume ovaj film drži visok nivo ali tu se sve pohvalno i završava, eventualno uz snežni ambijent i retro auto park (koji je retro iz nepoznatih razloga). Sama radnja me nije oduševila (mada ne smem da otkrivam pojedinosti) jer deluje kao veoma pretenciozno zamišljena, skrojena od ne baš spojivih horor elemenata (da ne kažem da je tu nabacano sve i svašta ali ništa nije obrađeno do kraja) a zatim završena na (barem meni) nezadovoljavajući način.

Priča je ma koliko pametno delovala dosta plitka a film upečatljivim vizuelnim dojmom i atmosferom pokušava da zabašuri kako je zapravo sadržinski prilično kratak. Upravo zbog toga February/The Blackcoat's Daughter ne bih upoređivao sa nekim legendarnim filmovima već radije sa nekim sličnim, takođe sadržinski plitkim ali vizuelno superiornim, poput It Follows, horor hita od pre par godina. Iz samog opisanog filma sam svakako zaključio da gospodin Perkins junior bolje da se drži kamere (kojom itekako zna i ume) nego pisanja scenarija ali sam takođe zaključio i da February/The Blackcoat's Daughter nikako ne vredi jedne obične balkanske kafanske tuče, polomljenih pivskih flaša i zuba. Upravo zbog toga ga ocenom svrstavam u zlatnu sredinu, što je zaista šteta jer je film imao potencijala za barem nešto više.