HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Joe D'Amato

Uloge: Kieran Canter, Cinzia Monreale, Franca Stoppi

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0078916/

Trailer: https://youtu.be/IlbwHpaL06Q

Pogledajte još: Il terzo occhio (The Third Eye) (1966)

Buio Omega je italijanski horor film koji je poznat pod američkim nazivom Beyond the Darkness ali i pod imenima Blue Holocaust i Buried Alive, zavisno od tržišta i datuma reizdanja. Film je režirao Joe D'Amato, čovek koji je režirao gotovo 200 naslova od kojih je većina adult žanra, a u horor žanru je uz Buio Omega/Beyond the Darkness najpoznatiji po filmu Antropophagus. Inače, ovo je remake takođe italijanskog filma Il terzo occhio (The Third Eye) iz 1966. godine koji opet ima podužu prateću priču koja za ovaj prikaz i nije toliko bitna.

Najbitnije je zapravo da u fokusu ovog filma imamo mladića Franka koji je smrtno zaljubljen u svoju mladu verenicu i sve bi učinio da sa njom bude večno. Nažalost, tragična sudba je htela da verenica nakon duže bolesti premine a Frank, inače taxidermist po zanimanju, nikako ne želi da se rastane od nje rešen da je doveka poseduje makar u repariranom i hladnom obliku. Još dok je pokojnica u sanduku Frank joj ubrizgava injekciju nepoznate sadržine a već sledeće noći otkopava njen sanduk (koji je, by the way, zakopan sumnjivo plitko), krade njeno telo i odvozi ga u svoju kućerinu koja se nalazi negde na pustoj periferiji. Tu pribegava prepariranju verenice kojoj vadi svu drob (srce konzumira!), stavlja nove staklene okice a zatim je uredno oblači, šminka i lakira nokte te je odnosi u spavaću sobu i poleže u krevet, tik do svog. Film se zaustavlja na romantično-nekrofilskom odnosu Franka prema mrtvoj verenici i ne ide u pravcu potencijalnog seksualnog odnosa, rekao bih - srećom.

Međutim, to što je zaobiđena jedna bizarna komponenta ne znači da je i druga: film još tokom svog konfuznog uvoda servira gledaocu nekoliko misterija, poput funkcije krijumčarenog pavijana, uloge dominantne i stroge Iris koja živi u Frankovoj kući (i koja ga doji!) te nekoliko drugih sitnica koje dobijaju svoj smisao tokom daljeg odmotavanja filma. Možda baš zato što je njegova mrtva verenica hladna (u ovom slučaju i bukvalno) Frank skoro svakodnevno u svoje odaje mami druge devojke, slučajne prolaznice ili devojke sumnjivog morala koje upoznaje u disko klubu, samo da bi ih krvožedno proždrao, ubio, zadavio ili na drugi brutalni način lišio života čak i pre nego što ih je seksualno iskoristio (posebno Frankovo zadovoljstvo je vođenje ljubavi pored mrtve verenice). To je samo početak brutalnosti jer ubijenu nesrećnicu Frank sa Iris mora istranžirati, čvrste ostatke uništiti u kiselini ili spaliti u kućnom krematorijumu a iznutrice zakopati u baštici, desno od ruža.

Filmu se definitivno mora priznati da je brutalan i veoma krvav. Iako je autor pribegavao očiglednim trikovima i postavljao kameru tako da ne bi bilo očigledno da satara komada nešto drugo a ne leš žene na patosu kupatila dotične scene su ipak veoma gnusne a tišina i rutina s kojom ovaj dvojac odrađuje svoj posao prosto zaglušujuća. Spaljivanje tela u krematorijumu je grafički nešto slabije odrađena, što je i očekivano za ovu klasu i godište filma, ali sama činjenica da se neke žrtve spaljuju žive doprinosi nelagodnom osećaju kod gledaoca. Od ostalih gadosti vidimo griženje lica, kidanja noktiju, razna sečenja i ubadanja tela, par klanja i nekoliko kofa iznutrica. Sasvim dovoljno za jedan horor film koji osobe slabijeg stomaka neće moći pogledati do kraja, ali se bizarnosti ne zaustavljaju ovde i vidimo ih i u sasvim običnim scenama, recimo kod serviranja večere i konzumaciji iste. Pretpostavljam da bi većina prisutnih doživela potpuno isto što i prisutni Frank - istog momenta bi povratila sve.  

Najbizarniji je zapravo ljubavni trougao između Franka, njegove pokojne verenice i Iris. No, bizarnost je i jednino što preostaje iza svega jer gledalac naprosto nema dovoljno informacija kako bi bio načisto zašto ovaj trojac upravo tako funkcioniše i koji su im motivi. Nejasno je zašto Frank trpi Iris u svojoj nekretnini i pristaje da se venča njome, da li je pokojnica upoznala Iris i koji je smisao ove zavrzlame. Jedino znamo da je Iris poremećena (a kakva bi mogla biti ako živi sa Frankom) i da se nameračila na njegovu imovinu. Čak i mimo ovog ljubavno-interesnog trougla film pati od drugih nejasnoća koje su posledica povremeno prilično slabog scenarija i priče kojoj definitivno fali dosta scena. Nema razloga da Frank dovodi stoperku kući, nisam našao razloga da ostariji čova istražuje nestanke devojaka na ovakav način (više puta neopaženo ulazi u Frankovu kuću) a neubedljivosti se ovde ne završavaju. Čini se kako su autori akcenat (pa i sredstva) stavili u grafičke elemente filma dok je priča ostala pomalo zapostavljena i skrajnuta.

Kieran Canter koji glumi Franka je prosečan, korektno je predočio lik poremećenog, povučenog i raspolućenog mladića ali je konstantno u senci maestralne (sada već pokojne) France Stoppi u ulozi Iris. Franca je ovom rolom komotno zaslužila svoj celovečernji film i da je nekakve filmske pravde odavno bi bila poznata po svojim ulogama poremećenih i pomahnitalih domaćica, recimo poput Louise Fletcher. Devojke i žene koje se pojavljuju u ovom filmu ne pružaju bogzna kakvu glumu ali i nisu pozvane zbog toga već da bi se u jednom trenutku našle nage i raskomadane. Dosta gledalaca je završetak filma pronašlo kao problematičan i besmislen ali lično ne mislim tako već upravo suprotno. Iza naizgled jeftine jump scare scene krije se potvrda bolesti glavnih aktera i potencijalni hepiend, makar za jednu žensku osobu.